Изгубљени рат Пољске

Четвородневно ратовање Пољске окончано је потпуним поразом. Противник који је нагрнуо преко источних граница није имао претерано тежак задатак. На страни бранитеља ништа није функционисало како треба: ни врховна команда, ни ентузијазам војника, патриотизам становништва, наоружање... Срећом, нико није смртно страдао, нико није рањен, није било разарања градова, заробљеничких логора, паљења кућа, уништавања летине... Било је ово тек виртуелно симулирање нечега што би могло да се догоди.

Рат за који је било предвиђено да траје двадесетак дана окончан је неславно, пре времена. Претпостављеном нападу Русије није се могло одолети. Чак ни уз коришћење најсофистицираније војне опреме из Америке. И све то тек неколико дана након што је први човек САД Џозеф Бајден опозвао одлуку свог претходника Доналда Трампа о упућивању у Пољску десетак хиљада америчких војника стационираних тренутно у Немачкој, а што је видно сневеселило надлежне у Варшави.

Како су пренели медији, били су ово најобимнији војни маневри пољске армије у последњих неколико година. У симулацији названој „Зима-20”, учествовало је „неколико хиљада људи под оружјем”. Према задатом плану, требало је издржати најмање три недеље. Нажалост, бивша руска савезница је прегажена много пре него што је било очекивано, а војнопоморске снаге и авијација у потпуности су бачени ван строја. Нису помогли ни „невидљиви” ловци Ф-35, ни ракетни комплекси „патриот”, ни мобилни артиљеријски системи ХИМАРС, допремљени преко Атлантика. Предаја је била једино рационално решење.

Неминовни пораз Пољске у евентуалном „живом рату” против далеко надмоћнијег противника свакако би био очекиван. Али циљ компјутерски одрађене вежбе, по свој прилици, и није био провера издржљивости и моралне чврстоће армије и житеља бивше чланице Варшавског пакта. Све је више личило на симулацију далеко озбиљнијег претпостављеног сукоба, оног између НАТО-а и Русије. Пољаци су се у целој причи нашли тек као „потрошни материјал и монета за поткусуривање”.

Познато је да се сукоби између великих војних сила, барем у почетку, воде преко леђа „малих играча”. То је онај период кад се испитују спремност и одлучност зараћених страна, као и њихова војна опремљеност, и процењује могући исход. Ако се у све убаци и доза „исконске мржње”, „борбе за људска права” или „глобалне претње”, сви услови за ратовање су ту. Пољска са својом садашњом отвореном проамеричком политиком показала се као идеалан полигон.

Многи су склони да описане виртуелне маневре повежу са ситуацијом у једној другој држави – Украјини. Укључивањем земаља чланица бившег Варшавског пакта у НАТО и Европску унију могућност ратовања на тим територијама у извесној мери је умањена. Ипак, главни залогај је остао на столу. Украјинци, фактички, никада нису успели да се у довољној мери откаче од Русије, а још мање да за себе нађу уточиште на Западу. Једноставно, остали су да живе негде између, у земљи која је од кључне важности и за једну и за другу страну. Како просторно, људски, тако и захваљујући благородности тла на којем живе. А то, ако немаш сопствену војну моћ, привлачи оне који мисле да ту моћ поседују.

Такође, нема сумње да би било какав покушај НАТО-а и САД да силом промене стање у овој бившој совјетској републици дао Русији прилику и могућност да, осим Донбаса на југоистоку земље и Крима на Црном мору, уз себе веже и неке друге украјинске територије, посебно оне ближе границама бивше заједничке матице. То би нас, практично, вратило у времена када се на европским просторима војевало у два велика светска рата. А резултати тих ратова добро су познати.

Али, вратимо се Пољској. Пораз у виртуелном војевању показао је да сама борбена техника, ма колико софистицирана била, не може да замени људски фактор. Ако ни они који су у добро заштићеним склоништима мирно седели за командама све те технике нису успели да издрже, питање је како би се понашали њихови саборци на терену, око чијих би глава трештале експлозије, фијукали меци, поред којих би гинули људи. И који би, на крају крајева, били у ситуацији да морају да спасавају сопствене животе.

Какав борбени морал би их носио? Убедити их да се заиста боре за своју земљу и своје породице, а не за газду са ко зна које стране света, није једноставна мисија. За многе би, у случају „туђег рата”, брза предаја била далеко прихватљивија од дугог и бесмисленог умирања. А управо ту компоненту војевања требало би да замени савремена технологија. За сада без успеха.