Вакцине за Макиш и Јадар

Пројекат нове нормалности, започет далеко пре епидемије, чине следећа начела битна за његово разумевање – отворено наметање корпоративних директива које владе сервилно спроводе у дело, ауторитаризам локалних власти који становништво држи у стању слепе вере у непроменљивост поретка, квантификација свести у служби идеје безграничног раста, те противуставна небрига за јавно добро коју контролисани медији представљају као улагање у будућност друштва.

Није, међутим, довољно знати како поредак функционише. Потребно је мењати га! И то уз помоћ људи који су: 1) оперисани од љубави према власти, 2) лишени ситносопственичких интереса, 3) спремни да одбију повиновање корпоративним инстанцама моћи. Ово потоње је битно због институционалног отпора систему који наменски производи непријатеље (терористе, вирусе) не би ли скренуо пажњу јавности са властитих непочинстава – на првом месту са пројекта тоталне доминације над људима и природом. У том смислу, актуелна епидемија може изоштрити свест грађана о непроцењивој вредности природних ресурса – земље, ваздуха, воде – који припадају свима нама, али и о неопходности сопствене производње лекова, вакцина, хране… Зато је веома битно на који начин се овдашњи управљачи односе према јавним добрима! Да ли се попут некадашње власти а садашње опозиције баве спровођењем сурових неолибералних реформи и распродајом друштвене имовине, или се попут садашње власти а некадашње опозиције баве још и суровом распродајом природних добара?!

Корпоративне директиве актуелна власт спроводи, слично претходној, под геслом нужности европског пута и економских реформи. Она то чини по инерцији – не размишљајући о добробити становништва. О платама, пензијама, улагањима у здравство, просвету, културу одлучује Међународни монетарни фонд (да поменемо само неке примере), док се контрола увоза хране и других производа спроводи тако да не доводи у питање догму слободне трговине коју надгледа Светска трговинска организација. Реч је о глобалном процесу десуверенизације којим су државе захваћене још од почетка 80-их година прошлог века са наметањем неолибералног пројекта земљама (читај колонијама) јефтине радне снаге и лабавих радних и еколошких прописа.

Да би се корпоративна догматика спроводила без отпора, становништво мора бити дезинформисано и контролисано – речју, спутано. У ту сврху, локалним властима је допуштен ауторитарни начин управљања где је крајње небитно да ли је закон у складу са Уставом, да ли су медији слободни, постоји ли дијалог у друштву, има ли опозиције у скупштини, да ли политичари одговарају за почињена дела и изговорене речи, да ли су уговори са корпорацијама транспарентни, зашто опстају клијентелизам, непотизам, партизам, кратковиди технократизам… Све се ово у крајњем билансу оправдава растом који сам себи постаје сврха. Пре епидемије то је била стопа раста БДП-а, сада је то стопа раста вакцинисаних људи. У сваком случају, реч је о јаловој квантификацији будући да раст, као облик друштвене промене, представља квантитативно увећање неке појаве и не мора нужно водити развоју и прогресу који подразумевају достизање квалитетнијег друштвеног стања. Нарочито не у ситуацијама када политика раста, који је сам себи сврха, претвара људе у статистичке цифре а бригу о јавном добру у штетне пословне уговоре са корпорацијама, конзорцијумима и сличним ентитетима.

Управо такав један дил представља партнерство владе Србије и Рио Тинта у вези са експлоатацијом јадарита. Реч је, како веле стручњаци, о прљавој технологији која ће несумњиво затровати земљу и воду Јадра, као и о мултинационалној корпорацији која је позната по не тако хуманим начинима пословања у земљама тзв. Трећег света. Да ли се онда за владу која такву корпорацију проглашава стратешким партнером и легалним експлоататором незагађеног јавног добра, може рећи да је одговорна? Поготово ако се зна да је корпоративни бизнис још раније обезбедио привилегију да не одговара државама и појединцима за последице властитог деловања. У том смислу, никакав раст домаћег БДП-а и светска производња батерија не може имати стратешку предност у односу на природу и здравље људи. Као што ни план изградње стамбено-пословног комплекса у Макишу не може бити важнији од квалитета пијаће воде којом се из поменутог подручја снабдевају становници главног града. Идеолозима нове нормалности, међутим, јавна добра нису битна! Ионако ће, веле они, у постковидној будућности нормално бити да нам дронови доносе питку и пластифицирану воду коју ћемо ми – грађани плаћати корпоративним господарима јавних извора. А и возићемо аутомобиле на батерије како бисмо мање загађивали животну средину претходно трајно загађену експлоатацијом руде потребне за производњу тих истих батерија.

Овакве антилогике нису неопходне Србији, али ефикасне антикорпоративне вакцине свакако јесу! За Макиш и Јадар на првом месту! Али и за људе на власти – да антикорпоративном имунизацијом коначно схвате да су слуге грађана и општег добра заједнице, а не лакеји корпоративног бизниса и јаловог раста који је сам себи сврха.

Социолог