„Полексија, волим Вас” у Дому Јеврема Грујића

Доживели су дубоку старост, седам и по деценија провели су у плодној животној и стваралачког заједници, у љубави, без сујете, пречесто горког пратиоца не само уметничких брачних заједница. Стеван (1832–1925) и Полексија Тодоровић (1848–1939) иза себе су оставили толико заоставштине по којој их се можемо с лепим емоцијама сећати и управо о томе говори изложба која у интимној атмосфери Дома Јеврема Грујића траје до краја марта.

Под насловом „Полексија, волим Вас”, изложено је тридесетак слика, не само ремек-дела овог познатог сликара и педагога већ и радови његове супруге, који се ретко могу видети, а долазе из богатих колекција Галерије Матице српске и Матице српске, Српске академије наука и уметности, Музеја града Београда, Музеја позоришне уметности Србије, Музеја Факултета спорта и физичког васпитања, Народног музеја Панчево, Народног музеја Смедеревска Паланка и приватне колекције Митић. Кад се дела осмотре на једном месту, једно поред другог, у неколико изложбених соба, уз пратећу фото-документацију и грађу (на једној се фотографији из 1923. налазе заједно Стева и Полексија) и обиље информација које се могу прочитати или чути на стручном вођењу – постаје и ономе ко није упућен у њихов живот јасно зашто њих двоје представљају незаобилазан стуб културног и друштвеног живота Србије током друге половине 19. века.

Готово да не постоји област јавног деловања у којој Стева Тодоровић није оставио дубок траг, истиче за наш лист Ружица Опачић, која је, заједно с Лазаром Шећеровићем, ауторка поставке.

– Тодоровић је једно од водећих имена у нашој историји уметности, уз Пају Јовановића и Уроша Предића. Поред истакнутог сликарског рада и иконописања, по чему је био најпознатији, уз Корнелија Станковића оснивач је и Првог певачког друштва, један од покретача првих позоришта у Србији, али и зачетник идеје о важности физичког образовања (оснивач Првог српског друштва за гимнастику и мачевање). Оно што је ипак мало познато јесте да је он све време заједно стварао са својом супругом Полексијом, која не само што је била уметница већ и једна од најобразованијих жена тога доба, кћерка Матије Бана, српског дипломате, педагога и књижевника. Стева и Полексија Тодоровић основали су заједнички прву сликарску школу у Србији и били први предузетнички уметнички пар у нашој земљи, међусобно се у свему подржавајући – прича кустоскиња, која је била наш водич кроз поставку.

На први поглед може се уочити сличност између дела која су стварали ово двоје уметника. Има ли и суптилних разлика?

– Сличности у уметничким изразима постоје најпре из разлога што је Полексијин наставних сликања у почетку био управо њен будући супруг. Они су се упознали када је она имала десет година и то током портретисања њеног оца Матије Бана и та се слика може видети на изложби. Касније је, у њеној шеснаестој, постао и њен професор сликања, после Јована Дерока, и тада су се и заљубили једно у друго. Осим тога, за то је заслужно и 75 година заједничког живота, па је свом супругу, који је баштинио важне историјске теме (изложен предложак за „Пострижење Светог Саве”) и портрете водећих личности јавног живота Србије, Полексија помагала у изради великог броја дела, заједно су радили бројне иконостасе (један од њих је у престоничкој Вазнесењској цркви), а сама је сликала претежно иконе, портрете и пејзаже. Имала је око за детаљ и сама је истицала да је на њиховим заједничким радовима управо то био њен задатак. Та њена склоност види се лепо на портретима које је урадила, речито је дело „Жена у ношњи”, амблематско када је о Полексији реч – објашњава Ружица Опачић, додајући да је јунакиња ове приче била прва и једина жена која је самостално осликала цео иконостас 1880. у дворишној капелици Свете Наталије, Више женске школе, где је била наставница сликања, а који, нажалост, није преживео Први светски рат.

Она наглашава и то да се овом овом изложбом акцентује женско културно стваралаштво и допринос нашој историји уметности у коме Полексија представља доказ о еманципованости жена у нашем друштву с краја 19. и почетка 20. века, упркос томе што јој, за разлику од мужа, није било допуштено да се у то време у уметничком смислу академски образује.

– Имајући среће да приватно учи од најбољих могла је да буде раме уз раме са Стевом, који је и сам често истицао њен велики таленат – закључује ова историчарка уметности.