Осмех детета је најбоља терапија

Имам тридесет година и атопијски дерматитис од рођења. Мој старији син, који ће ускоро напунити четири године, такође је атопичар, астматичар и има вишеструке алергије. Некада се шалим да је алергичан на живот.

Његов тата би ме сад прекорио јер, како каже „алергичан је на све што не ваља, види га, срце татино”. Вечити оптимиста са савршеним имунитетом.

Године у овој болести нису битне. Све нас повезује свраб, чешање до крви, нервоза, губитак концентрације, жеља да се искочи из сопствене коже и, наравно, алергије.

Када сам била мала, нико није знао шта је то атопијски дерматитис или екцем. Уз сву мајчину бригу, с месец дана добила сам суперинфекцију коже. Мама ми је рекла да ми је цурио гној из лица. После адекватне терапије, све је санирано.

Све је почело када ми је баба дала двотрећинско кравље млеко. Мајка није имала подршку ни помоћ око дојења, па је брзо одустала. А ја сам морала да једем. Проблем са столицом, пражњењем и пробавом сматран је уобичајеним за бебе. Дохрана је и тада постојала, али шта ће то беби?! Па, то је отров, хемија! Па, сви су порасли на крављем млеку и није им ништа. Јели смо попару с три месеца и није нам ништа. Познато, зар не?

Почели смо да идемо на море и екцем је неким чудом прошао с моје три године. Али, не лези враже. Ето напасти поново…

Кристина Нештинац, Национално удружење „Алергија и ја” (Фото: лична архива)

Подмукло се вратио када сам имала дванаест година. И тињао, да би у једном тренутку потпуно подивљао. Сећам се краја основне школе, требао је да се полаже пријемни, а ја од свраба нисам могла да учим. Тај период у животу ми је био најгори. Другарица из клупе, сада већ и кума, редовно ме је опомињала и чак чупала за косу кад бих почела да се чешем. Кожа ми је била као кора храста. Лактови вечито у завојима. Устајала сам много раније пре школе. Само мама је знала да то лепо намести, да се не виде и да ми не сметају док пишем.

Гледајући како се мучим, мајка ме је водила код лекара. Добила сам кортикостероидне креме, опет, креме за негу и усмени јеловник. Од хране смем да једем само пиринчану воду, кромпир, жуманце, двопек. Сећам се само да су ми били строго забрањени орашасти плодови и кикирики. Поштовала сам јеловник једва недељу дана јер сам хтела да се онесвестим од глади. Побољшања није било. Тестирање на уобичајене алергене нико није поменуо за све ове године. Временом, схватила сам да ми смета орах, и то нисам јела годинама. После много година орах ми више није сметао. Неким чудом је прошло. Али сам зато постала алергична на индијски орах, што сам открила у једном кинеском ресторану. Сва срећа, апотека је била близу.

Упис на факултет је донео са собом нове изазове. Требало је носити рукавице по шест сати, у просеку, свакога дана. Само емолијенс и ледена вода решавале су делимично проблем. Кад кожа буде у изузетно лошем стању, користила сам кортикостероидне креме. И тако укруг.

Посебно ми је море пријало. Првих неколико дана се толико све упали, кожа гори. Затим, црвенило само нестане. Увек сам имала флашу чисте воде и пантенол, као прву помоћ. Вода ме је пекла, али ме и лечила. А кад се вратим кући, била сам као далматинац с флекама по целом телу. Цео разред, касније и моје колеге, били су упућени у мој проблем. Сви су ми били подршка, што не могу да кажем за неко медицинско особље.

Коментари других, небитних људи ме нису посебно дотицали. Говорили су: „Шугава! Је л’ заразно?”

Нисам се љутила, нити су ме дотицали коментари других људи.

Трудноћа ме је увела у зачаран круг избијања рана по целом телу, пуцања коже, боли, чешања, плача. Мислим да ми је и у устима излазио. До седмог месеца сам некако издржала. Како, не знам да одговорим. Било је питање да ли ћу моћи да примим епидуралну анестезију. Када више нисам имала куд, отишла сам код дерматолога и добила поново кортикостероидне креме, креме за негу и антихистаминик. Све се повукло за десет дана. О алерго-тестирању, опет, ни речи.

У међувремену сам читала и истраживала о атопијском дерматитису, више него обично, и почела да повезујем све.

Плашила сам се да ће моје дете наследити ову досадну болест. Нажалост, била сам у праву. Рођен је с екцематозним променама по образима. Одмах сам их препознала, није био стар ни пет минута. Прво дететово алерго-тестирање и хаос у глави. Читав свет ми се срушио! Па он не може ништа да једе! Дететове алергије су ми задале такав ударац, али битку добиле нису. О свакодневним проблемима и изазовима могу роман да напишем. Дискриминисани. Невидљиви. Уплашени. Довољно је.

Атопијски дерматитис држимо под контролом и имам срећу да мој дечак није патио као ја. Сада сам знала узрок, знала сам зашто се чешао, иако је био искључиво дојен. Протеини из крављег млека су му правили највећи проблем. Знала сам шта треба да радим, и убрзо, кожа је била чиста.

Сви су ми говорили да сам полудела, да сам у депресији, фантазирам, и да дете није алергично. Те вруће му је, те хладно и остале глупости. Све је било потврђено и на папиру, баш како сам и тврдила. Мрзела сам што сам била у праву.

Мајчино млеко је за моје дете било лек и храна, и то је била моја мантра. У том периоду мој атопијски је потпуно нестао!

Ипак, и даље је присутан код нас, али у много блажем облику. Готово и да га нема.

Дете има терапију и знам шта му смета од хране. Моја терапија је његов осмех. Само то ми је важно.

Није атопија проблем. Све ћемо залечити. Неразумевање и незнање је проблем. То је оно што највише боли. Нисмо сами уз алерголошко саветовалиште – „alergolosko-savetovaliste.com”.