Судар сујета у тврђави мудраца

Разговарајући последњих неколико дана са два најмоћнија академика који се, свако на свој начин, баве централним нервним системом у Срба, закључио сам да између обичних смртника који ходају Кнез Михаиловом и оних бесмртних који седе у храму труста мозгова, нема нарочите разлике. Осим титуле, плус неограничена сујета. Како се са том констатацијом слажу обојица, један лечи Србе на научној, а други на поетској бази – верујте ми на реч, нису се консултовали – тврђава мудраца није могла да остане изолована од утицаја такозваних друштвених и политичких гибања.

Изабрани да сеју разум, као неку врсту заразног здравља, не само у доба пандемије, чланови САНУ налазе се у изборном и косовском циклусу! Ни ван САНУ ни у САНУ, дакле, ништа ново, јер се у том вртлогу, као константи нашег живота налазимо и ми напољу, па је погрешна често злонамерна теза да се најмудрији не усаглашавају са временом у којем живе, већ ламентирају над прошлошћу, од Кулина Бана, бежећи од одговора на изазове 21. века. О вештачкој интелигенцији, рецимо. Тако да се намеће још једна малициозна слика, да се понашају као не нарочито живахни роботи који спољашност не могу ни да виде, јер су прозори насликани живописним витражима.

Када је председник САНУ Владимир Костић још 2015. године изјавио за Радио Београд да је у овом тренутку једина политичка мудрост како са елементима достојанства напустити Косово, јер оно де факто и де јуре више није у рукама Србије и да то неко мора да каже народу, започело је тихо незадовољство оних чланова академије који сматрају да је први човек мудраца нарушио традицију да такав мора бити највећи чувар идентитетског питања, са јасном националном опредељеношћу. Патриотизам Стојана Новаковића, Јована Цвијића и Слободана Јовановића се подразумева.

Иако је Костић нагласио да је то искључиво његово мишљење, а никако став САНУ, почело је тихо комешање. Али, његови опоненти који су пре неколико дана демонстрирали пред зградом САНУ, што су ваљда прве јавне демонстрације против академије током њених 180 година постојања, како је навео један од организатора Миша Ђурковић, а имају подршку међу групом академика, нису успели да их убеде да зауставе реизбор Костића и онемогуће му други мандат.

Међутим, у тој Костићевој, како су је назвали, дефетистичкој изјави која се противи не само Уставу Србије, већ и преовлађујућим емоцијама народа, не помиње се други део изјаве првог човека САНУ, где је он рекао да Косово подразумева огроман број онога што представља нашу културну основу и око тога морамо да се боримо и зубима и ноктима. Јер, казао је пре шест година, то је покушај одузимања нечега што представља супстрат наше историје и дела психологије и чега год хоћете. Интересантно је да је Костић истакао још и да треба сачувати здрав корпус и да га у том смислу, много више занима судбина Републике Српске, јер тамо постоји озбиљан, активни, делујући културни и научни део народа од милион и по или два милиона људи.

Занимљиво је да би, да је жив, отац нације Добрица Ћосић поздравио овакав извештај са Костићеве магнетне резонанце о решавању националног питања, што наравно, не амнестира председника САНУ од извесне дозе неопрезности када се дају изјаве које по правилу доводе до скока крвног притиска у Срба. Тешко је, наиме, одвојити председника САНУ Владу Костића од појединца Владе Костића. Тадашњи председник Србије Томислав Николић оштро је осудио Костићеву де факто и де јуре изјаву, тражећи да се САНУ о томе експлицитно изјасни, за разлику од тадашњег премијера и садашњег председника Александра Вучића који је рекао да Костић има право на лични став и мишљење, али да се са њим не слаже.

Да је Косово најскупља српска реч, искусио је Костић и средином јануара ове године, изјавивши како би било сјајно, ето релаксације, да је Владимир Костић потписао и кумановски споразум и Дејтонски споразум и Бриселски споразум. Онда имамо кривца и немамо о чему да размишљамо, навео је Костић, а уз то и додао како статус кво не постоји и да ће га искористити они који желе да уобличе сопствену државност на начин на који то чине већ 20 година.

Право на Костићево лично мишљење, овога пута је знатно снажније бранио Вучић него што је то чинио пре шест година, рекавши да је Костић показао храброст, изневши став који није већински. Вучић се свакако присетио своје идеје о разграничењу која такође није наишла на изузетно одушевљење.

У игру је, међутим, ускочио Матија Бећковић, сива еминенција САНУ, тражећи од чланова академије да се изјасне о Костићевим ставовима о Косову, не инсистирајући при том да САНУ зауме јединствени став о светој српској земљи. Не без ликовања, тако карактеристичног за Матију, песник је казао да ће лакше да се Срби повуку са Косова, него да Влада Костић повуче своју изјаву. За Матију је довољно да се Костић одрекне једне просте реченице, чиме би се нашао частан излаз и за Костића и за САНУ, јер ако Костић има право на своје мишљење, зашто се спочитава право на мишљење Матијино.

Утисак је да ту долази до судара таштина, па се испоставља да ће САНУ да призна Косово пре Грчке и Шпаније, барем по песниковом виђењу, јер Матија не признаје разлику између лекара Владимира Костића и председника академије Владимира Костића, те од првог човека академије тражи да коначно обједини обе функције. Реч је, наиме о истој особи.

Како је уз то Владимир Костић изабран на чело САНУ за један глас више, не треба размишљати превише да је то управо Бећковићев глас. Песник не тражи да неуролог оде са чела академије, већ да повуче своју реченицу. Костић, несумњиво врхунски интелектуалац, не дозвољава да се оповргне његово право на лично мишљење и од та два за сада непомирљива става, настављен је континуитет унутрашњих спорова, тако уобичајен за академике.

У вашару таштине ипак постоји такозвана институционална мудрост, тихи бонтон да се несугласице не износе на улицу, а нарочито да се улица не улије у САНУ и догоди се евентуално догађање народа.

Избори за нове чланове академије на јесен, додатно неуротизују академију и могуће је да су они били варница за изненадни патриотски активизам, како изван, тако и унутар Кнез Михаилове 35. Док се Костићу спочитава да покушава да угура другосрбијанце како би раширио глобалистички дух и сорошевску мисао, што није избегао да наведе и Емир Кустурица, Костић то одлучно демантује, тврдећи да идеолошки критеријуми нису улазница међу 127 бесмртника чија је просечна старост између 73 и 74 године, са свега 15 одсто жена.

Влада Костић је неколико пута, што званично, што незванично, говорио да Кустурица, као један од највећих српских уметника, апсолутно залужује да постане члан САНУ. Једном приликом, Костић ми је и лично рекао да је осим неспорног доприноса српској култури, величина Емира Кустурице та, што је уз Иву Андрића и Мешу Селимовића, за разлику од свих осталих, изабрао да буде Србин.

Куста је већ био виђен за будућег академика, али је дошло до процедуралних неспоразума које је поприлично тешко разумети, тако да је славни редитељ одбио кандидатуру, оптужујући управо председника САНУ за замешатељство. Ако млади писац, времешни музичар и један од највећих светских редитеља неће у академике, а како је већ члан америчке, могао би да ту титулу нострификује у Београду. Тако би постао нострификовани члан САНУ. Чуди ме да се тога није сетио.

Имамо, дакле, све елементе за још једну српску интригу: Косово и решавање националног питања, избори ван и унутар академије, судар сујета врхунских интелектуалаца и уметника, уз једног од највећих, који је одбио да им се придружи, али ће учинити све да буде што присутнији међу њима. Слутим, избори у академији, биће далеко узбудљивији од председничких и парламентарних. Ови играчи су несмењиви, они остали се мењају. Сувише познато за још један римејк!