Sudar sujeta u tvrđavi mudraca

Razgovarajući poslednjih nekoliko dana sa dva najmoćnija akademika koji se, svako na svoj način, bave centralnim nervnim sistemom u Srba, zaključio sam da između običnih smrtnika koji hodaju Knez Mihailovom i onih besmrtnih koji sede u hramu trusta mozgova, nema naročite razlike. Osim titule, plus neograničena sujeta. Kako se sa tom konstatacijom slažu obojica, jedan leči Srbe na naučnoj, a drugi na poetskoj bazi – verujte mi na reč, nisu se konsultovali – tvrđava mudraca nije mogla da ostane izolovana od uticaja takozvanih društvenih i političkih gibanja.

Izabrani da seju razum, kao neku vrstu zaraznog zdravlja, ne samo u doba pandemije, članovi SANU nalaze se u izbornom i kosovskom ciklusu! Ni van SANU ni u SANU, dakle, ništa novo, jer se u tom vrtlogu, kao konstanti našeg života nalazimo i mi napolju, pa je pogrešna često zlonamerna teza da se najmudriji ne usaglašavaju sa vremenom u kojem žive, već lamentiraju nad prošlošću, od Kulina Bana, bežeći od odgovora na izazove 21. veka. O veštačkoj inteligenciji, recimo. Tako da se nameće još jedna maliciozna slika, da se ponašaju kao ne naročito živahni roboti koji spoljašnost ne mogu ni da vide, jer su prozori naslikani živopisnim vitražima.

Kada je predsednik SANU Vladimir Kostić još 2015. godine izjavio za Radio Beograd da je u ovom trenutku jedina politička mudrost kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono de fakto i de jure više nije u rukama Srbije i da to neko mora da kaže narodu, započelo je tiho nezadovoljstvo onih članova akademije koji smatraju da je prvi čovek mudraca narušio tradiciju da takav mora biti najveći čuvar identitetskog pitanja, sa jasnom nacionalnom opredeljenošću. Patriotizam Stojana Novakovića, Jovana Cvijića i Slobodana Jovanovića se podrazumeva.

Iako je Kostić naglasio da je to isključivo njegovo mišljenje, a nikako stav SANU, počelo je tiho komešanje. Ali, njegovi oponenti koji su pre nekoliko dana demonstrirali pred zgradom SANU, što su valjda prve javne demonstracije protiv akademije tokom njenih 180 godina postojanja, kako je naveo jedan od organizatora Miša Đurković, a imaju podršku među grupom akademika, nisu uspeli da ih ubede da zaustave reizbor Kostića i onemoguće mu drugi mandat.

Međutim, u toj Kostićevoj, kako su je nazvali, defetističkoj izjavi koja se protivi ne samo Ustavu Srbije, već i preovlađujućim emocijama naroda, ne pominje se drugi deo izjave prvog čoveka SANU, gde je on rekao da Kosovo podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu i oko toga moramo da se borimo i zubima i noktima. Jer, kazao je pre šest godina, to je pokušaj oduzimanja nečega što predstavlja supstrat naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete. Interesantno je da je Kostić istakao još i da treba sačuvati zdrav korpus i da ga u tom smislu, mnogo više zanima sudbina Republike Srpske, jer tamo postoji ozbiljan, aktivni, delujući kulturni i naučni deo naroda od milion i po ili dva miliona ljudi.

Zanimljivo je da bi, da je živ, otac nacije Dobrica Ćosić pozdravio ovakav izveštaj sa Kostićeve magnetne rezonance o rešavanju nacionalnog pitanja, što naravno, ne amnestira predsednika SANU od izvesne doze neopreznosti kada se daju izjave koje po pravilu dovode do skoka krvnog pritiska u Srba. Teško je, naime, odvojiti predsednika SANU Vladu Kostića od pojedinca Vlade Kostića. Tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić oštro je osudio Kostićevu de fakto i de jure izjavu, tražeći da se SANU o tome eksplicitno izjasni, za razliku od tadašnjeg premijera i sadašnjeg predsednika Aleksandra Vučića koji je rekao da Kostić ima pravo na lični stav i mišljenje, ali da se sa njim ne slaže.

Da je Kosovo najskuplja srpska reč, iskusio je Kostić i sredinom januara ove godine, izjavivši kako bi bilo sjajno, eto relaksacije, da je Vladimir Kostić potpisao i kumanovski sporazum i Dejtonski sporazum i Briselski sporazum. Onda imamo krivca i nemamo o čemu da razmišljamo, naveo je Kostić, a uz to i dodao kako status kvo ne postoji i da će ga iskoristiti oni koji žele da uobliče sopstvenu državnost na način na koji to čine već 20 godina.

Pravo na Kostićevo lično mišljenje, ovoga puta je znatno snažnije branio Vučić nego što je to činio pre šest godina, rekavši da je Kostić pokazao hrabrost, iznevši stav koji nije većinski. Vučić se svakako prisetio svoje ideje o razgraničenju koja takođe nije naišla na izuzetno oduševljenje.

U igru je, međutim, uskočio Matija Bećković, siva eminencija SANU, tražeći od članova akademije da se izjasne o Kostićevim stavovima o Kosovu, ne insistirajući pri tom da SANU zaume jedinstveni stav o svetoj srpskoj zemlji. Ne bez likovanja, tako karakterističnog za Matiju, pesnik je kazao da će lakše da se Srbi povuku sa Kosova, nego da Vlada Kostić povuče svoju izjavu. Za Matiju je dovoljno da se Kostić odrekne jedne proste rečenice, čime bi se našao častan izlaz i za Kostića i za SANU, jer ako Kostić ima pravo na svoje mišljenje, zašto se spočitava pravo na mišljenje Matijino.

Utisak je da tu dolazi do sudara taština, pa se ispostavlja da će SANU da prizna Kosovo pre Grčke i Španije, barem po pesnikovom viđenju, jer Matija ne priznaje razliku između lekara Vladimira Kostića i predsednika akademije Vladimira Kostića, te od prvog čoveka akademije traži da konačno objedini obe funkcije. Reč je, naime o istoj osobi.

Kako je uz to Vladimir Kostić izabran na čelo SANU za jedan glas više, ne treba razmišljati previše da je to upravo Bećkovićev glas. Pesnik ne traži da neurolog ode sa čela akademije, već da povuče svoju rečenicu. Kostić, nesumnjivo vrhunski intelektualac, ne dozvoljava da se opovrgne njegovo pravo na lično mišljenje i od ta dva za sada nepomirljiva stava, nastavljen je kontinuitet unutrašnjih sporova, tako uobičajen za akademike.

U vašaru taštine ipak postoji takozvana institucionalna mudrost, tihi bonton da se nesuglasice ne iznose na ulicu, a naročito da se ulica ne ulije u SANU i dogodi se eventualno događanje naroda.

Izbori za nove članove akademije na jesen, dodatno neurotizuju akademiju i moguće je da su oni bili varnica za iznenadni patriotski aktivizam, kako izvan, tako i unutar Knez Mihailove 35. Dok se Kostiću spočitava da pokušava da ugura drugosrbijance kako bi raširio globalistički duh i soroševsku misao, što nije izbegao da navede i Emir Kusturica, Kostić to odlučno demantuje, tvrdeći da ideološki kriterijumi nisu ulaznica među 127 besmrtnika čija je prosečna starost između 73 i 74 godine, sa svega 15 odsto žena.

Vlada Kostić je nekoliko puta, što zvanično, što nezvanično, govorio da Kusturica, kao jedan od najvećih srpskih umetnika, apsolutno zalužuje da postane član SANU. Jednom prilikom, Kostić mi je i lično rekao da je osim nespornog doprinosa srpskoj kulturi, veličina Emira Kusturice ta, što je uz Ivu Andrića i Mešu Selimovića, za razliku od svih ostalih, izabrao da bude Srbin.

Kusta je već bio viđen za budućeg akademika, ali je došlo do proceduralnih nesporazuma koje je poprilično teško razumeti, tako da je slavni reditelj odbio kandidaturu, optužujući upravo predsednika SANU za zamešateljstvo. Ako mladi pisac, vremešni muzičar i jedan od najvećih svetskih reditelja neće u akademike, a kako je već član američke, mogao bi da tu titulu nostrifikuje u Beogradu. Tako bi postao nostrifikovani član SANU. Čudi me da se toga nije setio.

Imamo, dakle, sve elemente za još jednu srpsku intrigu: Kosovo i rešavanje nacionalnog pitanja, izbori van i unutar akademije, sudar sujeta vrhunskih intelektualaca i umetnika, uz jednog od najvećih, koji je odbio da im se pridruži, ali će učiniti sve da bude što prisutniji među njima. Slutim, izbori u akademiji, biće daleko uzbudljiviji od predsedničkih i parlamentarnih. Ovi igrači su nesmenjivi, oni ostali se menjaju. Suviše poznato za još jedan rimejk!