Права храброст

У филму „Дара из Јасеновца” постоји сцена када један логораш, коме су сви укућани побијени, жртвује свој живот да би омогућио другом заробљенику да побегне.

Такав поступак, када се свесно и смислено гине да би се неко други спасио, јесте израз највеће људске храбрости. Може се гледаоцу учинити да је ова сцена само уметнички приказ људских подвига. Данашњем човеку, с успаваним и запарложеним људским врлинама, такво виђење описаног чина је ближе од веровања да се тако нешто одиста може догодити.

А такво јунаштво се догодило у селу Грабовици код Горњег Милановца, 9. марта 1944. године...

Било је то црно време. Доба коначних и отворених подела на оне који су слободно носили пушке добијене од окупатора и на оне који су се крили, наоружани пушкама отетим од Немаца.

Група од 12 партизана заноћила је 8. марта 1944. у једној кући у Грабовици. Међу њима је био и Петар Дошен из села Јутрогошти са Козаре. Био је борац Козарачког партизанског одреда од почетка устанка. У лето 1942. године ослобођену територију Крајине напале су снаге од око 20.000 немачких војника, 11.000 усташа и 2.000 четника Уроша Дреновића. Велики број цивила и партизана погинуо је у тој офанзиви, а заробљени су одведени у логоре.

Петар је допао у логор на Старом сајмишту, одакле су заробљеници повремено распоређивани да служе код „национално исправних” домаћина у Србији. Тако се он обрео код једног газде у Невадама, одакле је у лето 1943. отишао у малобројни партизански одред.

Партизане који су законачили у Грабовици неко је пријавио жандармима.

Више од 200 војника опколило је кућу у којој је било 12 бораца.

У свитање је почела борба без изгледа да ће неко од партизана преживети. Изнад куће се налазила широка и чиста ливада, а испод су били шумарци и јаруге.

Пошто су из куће бачене прве бомбе, Петар је искочио и потрчао уз чистину ливаде. Кад су га уочили како трчи, гониоци су припуцали на њега уз повике и показивање лаке мете. Изрешетан, убрзо је клонуо и његово тело је остало насред ливаде.

Знао је искусни и храбри Козарчанин како се бори и пробија из обруча, али је свесно привукао непријатељску паљбу на себе да би се било ко од сабораца спасио.

У борби у Грабовици погинуло је шест бораца, а шесторица су преживели, али су двојица од њих били рањени.

Петар је сахрањен у селу Неваде, на раскрсници код спомен-тенка.

Његову породицу је 1973. године, самоиницијативно и о свом трошку, пронашао један саборац из Таковског одреда. Живели су у сиромаштву и нису знали за Петрову судбину. Двадесетак Дошенових најближих рођака убијено је у Јасеновцу.

После посете Петровог саборца уследила је иницијатива да се помогне његовој породици, па је супруга добила пензију, а син запослење.

Петрово име и јуначка погибија помињани су у милановачком крају само међу његовим саборцима док их је било живих. И то увек с дивљењем и покојом сузом.

А ми, грађани ове и овакве Србије, забезекнути у опсене новог доба, олако заборављамо људе који су дали живот за нашу слободу. Олако заборављамо да будемо људи.

Бранко М. Вујовић,
Горњи Милановац