Деценија сиријског пакла

На­пу­ни­ли су де­сет го­ди­на, а све сли­ке њи­хо­вог де­тињ­ства ве­за­не су ис­кљу­чи­во за рат у ко­јем је по­ги­ну­ло или ра­ње­но 12.000 њи­хо­вих вр­шња­ка. 

Ово је са­мо део тра­гич­не ста­ти­сти­ке гра­ђан­ског ра­та ко­ји је Си­ри­ју пре­тво­рио у по­ли­гон над­ме­та­ња ве­ли­ких и ре­ги­о­нал­них си­ла ко­је ни да­нас ни­су у ста­њу да се до­го­во­ре о по­ли­тич­кој бу­дућ­но­сти не­ка­да ста­бил­не и про­спе­ри­тет­не зе­мље. 

Де­сет го­ди­на је про­шло от­ка­ко је ре­жим Ба­ша­ра ел Аса­да био су­о­чен са зах­те­ви­ма мла­дих Си­ри­ја­ца ко­ји су, по­не­ти „арап­ским про­ле­ћем” у Ту­ни­су и Егип­ту, у ста­рој че­твр­ти Да­ма­ска зах­те­ва­ли по­ли­тич­ке ре­фор­ме, де­мо­кра­ти­ју, прав­ду, сло­бо­де и рав­но­мер­ни­ју рас­по­де­лу бо­гат­ства. 

Уве­рен у сво­ју спо­соб­ност да пло­ви кроз уз­бур­ка­не во­де и да за­др­жи од­но­се с ме­ђу­на­род­ном за­јед­ни­цом, као што је то ра­дио ње­гов отац Ха­фез, од ко­га је 2000. на­сле­дио власт, мла­ди оф­тал­мо­лог, шко­ло­ван у Лон­до­ну, сма­трао је да је без­бе­дан, чак не­до­дир­љив.

Са прве стране 

Осе­ћај си­гур­но­сти до­дат­но је по­ја­ча­ло де­сет уза­стоп­них го­ди­на еко­ном­ског ра­ста и зна­чај­ног по­ве­ћа­ња при­ма­ња по­ро­ди­ца по нај­ве­ћим гра­до­ви­ма Да­ма­ску, Але­пу, Хом­су или Ха­ми. Мно­ги су ве­ро­ва­ли да је Си­ри­ја иму­на на уста­нак. 

На по­вр­ши­ни је у зе­мљи сло­же­не де­мо­гра­фи­је и по­де­ла из­ме­ђу ре­ли­ги­о­зних и се­ку­лар­них, су­ни­та и ши­и­та, Ара­па и Кур­да мно­го то­га де­ло­ва­ло мир­но, али раз­ло­зи за по­ли­тич­ки и со­ци­јал­ни бунт ку­ва­ли су ис­под. Асад је вла­дао ре­пре­сив­но, осла­ња­ју­ћи се на ши­ит­ску ма­њи­ну Ала­ви­та, ко­јој при­па­да ње­го­ва по­ро­ди­ца, вој­ску и тај­ну по­ли­ци­ју. Агре­сив­ни раст ди­вљег ка­пи­та­ли­зма про­пра­ћен ли­бе­ра­ли­за­ци­јом при­вре­де и јав­ног сек­то­ра ство­рио је моћ­ну ко­руп­ци­ју и не­по­ти­зам. 

Еруп­ци­ја на­род­ног бе­са 18. мар­та 2011. ве­ро­ват­но је из­не­на­ди­ла ре­жим, али на­род је че­као при­ли­ку да се осло­бо­ди 40 го­ди­на дик­та­ту­ре Аса­до­вих. Од­луч­ни и хра­бри де­мон­стран­ти пу­ни­ли су ули­це и тр­го­ве, а пред­сед­ник се ра­ди остан­ка на вла­сти осла­њао на не­ре­де, страх од ха­о­са и вој­ску ко­ја му је, за раз­ли­ку од Ту­ни­са и Егип­та, у нај­ве­ћој ме­ри оста­ла вер­на свих го­ди­на. 

Ка­ко су не­де­ље про­ла­зи­ле, бру­тал­ност ре­жи­ма се уве­ћа­ва­ла, а власт је под­сти­ца­ла сек­та­шке по­де­ле, иде­о­ло­шки екс­тре­ми­зам и ет­нич­ке тен­зи­је. Упр­кос нео­бу­че­но­сти и не­до­стат­ку оруж­ја, део ци­ви­ла је кре­нуо да на све на­чи­не бра­ни оно што се већ зва­ло ре­во­лу­ци­ја. При­дру­жи­ле су им се ма­ње гру­пе офи­ци­ра. Мир­не де­мон­стра­ци­је ме­та­ста­зи­ра­ле су у гра­ђан­ски рат. 

Ре­зул­тат је нај­кр­ва­ви­ји кон­фликт 21. ве­ка: нај­ма­ње 400.000 уби­је­них, ми­ли­он ра­ње­них и не­ми­ло­срд­но ра­за­ра­ње ко­је је 12 ми­ли­о­на љу­ди, по­ло­ви­ну ста­нов­ни­штва, при­мо­ра­ло да на­пу­сте до­мо­ве тра­же­ћи за­клон по зе­мљи или ино­стран­ству. Ство­ре­на је нај­ве­ћа из­бе­глич­ка кри­за но­ви­је исто­ри­је. 

Три го­ди­не по­сле по­чет­ка ра­та по­бу­ње­ни­ци су кон­тро­ли­са­ли бли­зу 60 од­сто зе­мље. Све изо­ло­ва­ни­ји Асад гу­био је тло под но­га­ма упр­кос вој­ној по­мо­ћи и људ­ству ко­је су сла­ли Иран и ли­бан­ска ши­ит­ска ми­ли­ци­ја Хе­збо­ла­ха. За­пад се углав­ном др­жао па­сив­но. Зах­те­вао је Аса­дов од­ла­зак, али ни­ка­да ни­је по­ку­шао да га ски­не си­лом, што је до­ве­ло до по­де­ла ме­ђу по­бу­ње­ни­ци­ма и под­ста­кло ре­ги­о­нал­на ри­вал­ства. Си­риј­ски про­тив­ни­ци ре­жи­ма – по­др­жа­ни од САД, пре­ко Тур­ске, до зе­ма­ља За­ли­ва – ну­ди­ли су раз­ли­чи­те оп­ци­је. По­ка­за­ло се да де­се­ти­не ра­зних ми­ли­ци­ја, сем ру­ше­ња „ра­и­са”, има­ју су­прот­ста­вље­не аген­де и раз­ли­чи­те ам­би­ци­је сво­јих ли­де­ра. 

Не­сло­га у ре­до­ви­ма опо­зи­ци­је по­слу­жи­ла је ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци као оправ­да­ње за не­чи­ње­ње да се кон­фликт за­у­ста­ви, а не­спо­соб­ност по­бу­ње­ни­ка да се ује­ди­не ство­ри­ла је ва­ку­ум ко­ји је при­ву­као па­жњу екс­трем­них џи­ха­ди­стич­ких гру­па по­пут Ал Ка­и­де и Ислам­ске др­жа­ве, ко­је су се ин­фил­три­ра­ле у ре­во­лу­ци­ју. 

Ка­пи­та­ли­шу­ћи на су­пер­и­ор­ним фи­нан­сиј­ским и ор­га­ни­за­ци­о­ним спо­соб­но­сти­ма, Ислам­ска др­жа­ва је ус­по­ста­ви­ла свој ка­ли­фат 2015. и са тре­ћи­не си­риј­ске те­ри­то­ри­је укло­ни­ла и Аса­до­ве и по­бу­ње­нич­ке сна­ге. Из­гле­да­ло је да ће то би­ти за­вр­шни уда­рац не са­мо ре­жи­му, већ и Си­ри­ји, али он­да је сеп­тем­бра исте го­ди­не усле­ди­ла ди­рект­на вој­на ин­тер­вен­ци­ја Аса­до­вог нај­ве­ћег са­ве­зни­ка, Ру­си­је. Био је то крај сно­ва За­па­да о про­ме­ни ре­жи­ма, а Мо­сква је ја­сно да­ла до зна­ња да на­ме­ра­ва да оста­не фак­тор у Си­ри­ји, али и на Бли­ском ис­то­ку ши­ре. Ти­ме су се до­дат­но ис­ком­пли­ко­ва­ле ин­те­ре­сне јед­на­чи­не ве­ли­ких и ре­ги­о­нал­них си­ла. 

Ха­ос је охра­брио и си­риј­ске Кур­де, ко­ји су на се­ве­ро­и­сто­ку зе­мље фор­ми­ра­ли соп­стве­ну ад­ми­ни­стра­ци­ју, до­бро са­ра­ђи­ва­ли с Аме­ри­кан­ци­ма и по­вре­ме­но се ну­ди­ли Аса­ду. Та­кав раз­вој иза­звао је Тур­ску да по­ша­ље сво­је вој­ни­ке ка­ко би, у спо­ра­зум­ној са­рад­њи с Ру­си­јом, бло­ки­ра­ла ве­зе си­риј­ских Кур­да с те­ро­ри­стич­ком Рад­нич­ком пар­ти­јом Кур­ди­ста­на, ко­ја де­це­ни­ја­ма са ју­го­и­сто­ка Тур­ске ра­ту­је с вла­сти­ма у Ан­ка­ри. 

Ди­пло­ма­ти­ја је по­себ­но оту­жна при­ча. Арап­ска ли­га и ОУН ин­тер­ве­ни­са­ле су од­мах по­сле из­би­ја­ња ре­во­лу­ци­је. Са­вет без­бед­но­сти је од 2011. ста­вио на гла­са­ње 42 ре­зо­лу­ци­је о пре­ки­ду ва­тре и де­фи­ни­са­њу окви­ра за по­ли­тич­ке пре­го­во­ре. Ру­си­ја и Ки­на су 16 пу­та ис­ко­ри­сти­ле ве­то, а усво­је­не ре­зо­лу­ци­је ти­ца­ле су се ис­кљу­чи­во до­пре­ме по­мо­ћи. У ме­ђу­вре­ме­ну су се уоб­ли­чи­ла два па­ра­лел­на пре­го­ва­рач­ка про­це­са. Је­дан у Же­не­ви, под окри­љем УН, а дру­ги је Аста­на про­цес, ко­ји спон­зо­ри­шу Ру­си­ја, Тур­ска и Иран. Го­ди­не пре­го­ва­ра­ња без ика­квог на­прет­ка у ис­цр­та­ва­њу но­ве по­ли­тич­ке бу­дућ­но­сти Си­ри­је. 

Ре­зи­ме по­сле де­сет го­ди­на је бо­лан: по­ли­тич­ка, без­бед­но­сна, еко­ном­ска и со­ци­јал­на кри­за је ре­зул­тат Аса­до­ве не­по­пу­стљи­во­сти, не­ком­пе­тент­не и нео­р­га­ни­зо­ва­не опо­зи­ци­је, успо­на екс­тре­ми­зма, ре­ги­о­нал­них ри­вал­ста­ва и не­спо­соб­но­сти ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це да ин­тер­ве­ни­ше. 

Асад је по­бед­ник ра­та, од­лу­чан је да за­др­жи власт и на­да се да ће на про­бле­ма­тич­ним пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма у апри­лу-ма­ју до­би­ти че­твр­ти ман­дат и та­ко ко­нач­но убе­ди­ти не­при­ја­те­ље да од­у­ста­ну од иде­је про­ме­не ре­жи­ма. Аса­до­ва пр­ва бри­га ви­ше ни­су ни прет­ње по­бу­ње­нич­ких гру­па и стра­них си­ла ко­је и да­ље кон­тро­ли­шу де­ло­ве Си­ри­је. Ње­гов нај­ве­ћи иза­зов је дра­ма­тич­но раз­ру­ше­на зе­мља, ко­ју он не зна ка­ко да опо­ра­ви. 

Ко­лапс на­ци­о­нал­не фун­те уни­штио је пла­те, це­не основ­них про­из­во­да су екс­пло­ди­ра­ле, а не­ста­ши­це го­ри­ва, стру­је, хле­ба и уља за ку­ва­ње су хро­нич­не. Ви­ше од 12,5 ми­ли­о­на Си­ри­ја­ца, 60 од­сто ста­нов­ни­штва, су­о­че­но је с ри­зи­ком гла­ди, шест ми­ли­о­на су бес­кућ­ни­ци, 2,4 ми­ли­о­на де­це у Си­ри­ји је ван шко­ла, као и 750.000 оне у из­бе­гли­штву. 

Пан­де­ми­ја се ши­ри зе­мљом у ко­јој су бол­ни­це одав­но пре­ста­ле да бу­ду зо­не за­шти­те: бом­бар­до­ва­не су или гра­на­ти­ра­не нај­ма­ње 400 пу­та. Док­тор­ска пла­та па­ла је на 50 до­ла­ра ме­сеч­но, а 70 од­сто здрав­стве­них рад­ни­ка је по­бе­гло из зе­мље. 

Ме­ђу­на­род­ни до­но­ри да­ле­ко су од су­ме од 1.000 ми­ли­јар­ди до­ла­ра нео­п­ход­них за ре­кон­струк­ци­ју уни­ште­не ин­фра­струк­ту­ре, обра­зо­ва­ња и здрав­ства. Уза­луд па­па Фра­ња по­во­дом 10. го­ди­шњи­це ра­та апе­лу­је на свет да по­ну­ди ба­рем „тра­чак на­де”. 

Си­ри­ја ка­ква је би­ла пре јед­не де­це­ни­је не по­сто­ји, а го­ди­не ра­та и све­оп­штег ко­шма­ра учи­ни­ле су да се про­ме­не и при­о­ри­те­ти на­ро­да. Пр­ва бри­га не­ви­них жр­та­ва је по­вра­так нор­мал­но­сти, али мо­ти­ви ко­ји су их по­ве­ли у ре­во­лу­ци­ју мо­жда и ни­су за­бо­ра­вље­ни.