Циљ нападача био је да се цела СРЈ нађе у мраку

Напад на СР Југославију започет је комбинованим дејством крстарећим ракетама „томахавк” (БГМ-109 ТЛМ) и АГМ-86-АЛЦМ лансираним са стратегијских бомбардера Б-52 Х, који су полетели из базе Ферфорд (Велика Британија) и из јужног Јадрана са подморница и бродова Шесте флоте Ратне морнарице САД. У првом налету лансирано је укупно 78 пројектила. Истовремено је са носача авиона из састава Шесте флоте и база у Италији, Немачкој и Турској, полетело око 300 авиона од којих од 100 до 200 борбених, наоружаних најсавременијим вођеним убојним средствима (авио-бомбе и ракете ваздух–земља и ваздух–ваздух). Тиме је отпочео ваздухопловни напад са циљем да се брзом операцијом униште и неутралишу витални објекти Војске Југославије, а посебно ратно ваздухопловство (РВ) и противваздухопловна одбрана (ПВО). После рата је Пентагон јавно изјавио да је тежиште операције било уништење и неутралисање ПВО система СР Југославије.

Војне доктрине у највећим земљама света заступају становиште да се ратни конфликти, какви су били у Ираку, Босни и Херцеговини, Чеченији и СРЈ могу успешно решавати селективним нападима на виталне циљеве противника коришћењем оружја високе прецизности погађања, и могућношћу дејства са дистанце. Овакве агресије се спроводе масовним нападима крстарећим ракетама и авијацијом по аеродромима, положајима ракетних јединица и радарима ПВО, командним местима, телекомуникацијским системима, али и по економској инфраструктури земље, како би се одмах сломио отпор и угрозила егзистенција становништва.

У ову сврху су коришћене касетне бомбе ЦБУ-102/Б са бомбицама БЛУ-114/В које су деловале по електроенергетским постројењима. Упоредо су за цивилне објекте као што су зграде за становање, болнице, школе... коришћене касетне авио-бомбе са разорним бомбицама 

Ово у својој студији, објављеној недавно у нашем „Војнотехничком гласнику”, наводе научни истраживачи др Мирјана Анђелковић Лукић и др Мирјана Стојановић, посвећеној посебно електропроводљивим влакнима у касетицама бомби којима је нападнут електроенергетски систем СРЈ 1999. 

Сви пројектили који су бачени на СРЈ током бомбардовања, по свом дејству и намени, могу се сврстати у три опште групе: разорни, вођени и невођени, различитих калибара, (ракете, авио- бомбе и касетне бомбе), противоклопни и пробојни, пуњени осиромашеним ураном, и неексплозивни, који на циљу не остварују дејство експлозије, али изазивају велике штете, такозване меке бомбе или „бомбе за замрачење”.

Електропроводљива влакна су намењена уништавању енергетског система државе, тако да се цела нађе у мраку, без струје. Први пут су коришћена над Ираком, али су по хемијској структури била графитна влакна, алотропска модификација угљеника, такође веома проводљива. Због тога се све такве бомбе које садрже електропроводљива влакна популарно називају „графитним” и, поред разлике у саставу, све делују на исти начин: онеспособљавају енергетски систем. Влакна која су бацана на СР Југославију су била производ високо софистициране технологије четврте генерације и делују тако што изазивају кратке спојеве на далеководима.

Касетне бомбе ЦБУ (енг. Cluster Bomb Unit), у зависности од модела, састоје се од тела авио-бомбе СУУ-65/Б или СУУ-66/Б („одбациви контејнер”) који је напуњен са 202 бомбице БЛУ-114/В. Касетна авио-бомба ЦБУ-102/В је масе око 340 кг а бомбице, појединачне масе од једног килограма, напуњене су калемовима са проводљивим влакнима. Развијена је за тактичку авијацију Ратног ваздухопловства САД за дејства са висина од 600 до 6.000 метара при брзинама од 460 до 1.200 километара на сат. Ова бомба је развијена 1994. године, а усвојена у наоружање Оружаних снага САД крајем деведесетих.

Касетна бомба ЦБУ-102/В има темпирни упаљач са висиномером, који на задатој висини од тла активира детонационо сечиво које одсеца предњи и задњи део бомбе са стабилизатором, а контејнер се расеца по дужини на три дела под углом од 120 степени и на тај начин се под дејством ваздушне струје и центрифугалне силе ослобађају касетне бомбице. Бомбице имају свој темпирни упаљач са сатним механизмом који након одређеног времена ослобађа поклопац на врху бомбице и расипа калемове по електричним водовима. Калемови су израђени од силицијумског влакна, пресвучени молекулским слојем алуминијума, и претпоставка је да је на силицијумско влакно нанет посебним поступком, напаравањем под вакуумом или нанотехнолошким поступком. 

Бомба са електропроводљивим влакнима  (у којој се налазе бомбице  БЛУ114/ Б, произведене у САД) се користила у агресији НАТО-а на СРЈ, кад је онеспособљено више од 70 одсто електричне енергије у нашој националној мрежи. Али, за мање од 24 сата, стручњаци из Србије су успели да обнове оперативност електросистема у коме су само далеководи имали дужину од 9.408 километара, тако да коришћене бомбе са електропроводљивим влакнима нису дале очекиване резултате. Ево како...

С обзиром на малу масу влакана, ветар је повремено носио проводљива влакна са неочишћених делова постројења и из блиске околине, која су потом падала на већ очишћене делове електросистема и долазило је до поновних кратких спојева и нестанка струје. Ове хаварије су биле најтеже у историји ЕПС-а. Инжењери из Војнотехничког института са сарадницима са Технолошко-металуршког факултета у Београду успешно су решили подизање проводљивих влакана са тла одређеним поступком којим су танке нити лепљене за земљу и није било могућности за њихово поновно дизање.

Тако је спречено њихово подизање у ваздух и поновно изазивање кратких спојева. Кад је непријатељ схватио да српски радници електропривредних постројења успешно санирају штете од проводљивих влакана и да практично нема штете по електроенергетски систем, почели су да гађају трафо-станице разорним бомбама. То је резултирало накнадним загађењем тла, јер је из погођених и запаљених трансформаторских станица истицало трансформаторско уље и одлазило у воду и у земљиште.