Степинчева писма у архивима Ватикана

Нису историчарима који се баве периодом Другог светског рата ништа превише ново открила два недавно објављена, до сада непозната, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца упућена папи Пију Дванаестом. Али су омогућила, што је и те како значајно, ближи увид у ставове потоњег кардинала из времена Другог светског рата и Независне државе Хрватске. А неки су проблематични, слаже се ту с оценом српског патријарха Порфирија, изреченом у телевизијском интервјуу, проф. др Хрвоје Класић са Филозофског факултета у Загребу, историчар захваљујући којем је делове писама могла да прочита и заинтересована јавност – јер он их је објавио у хрватским медијима. Писма потичу из ватиканских архива, из времена рада Заједничке православно-католичке комисије, основане на предлог папе Фрање да проучи животопис Степинца, када је накратко омогућен увид у документе из времена понтификата папе Пија Дванаестог, који су, у међувремену, од почетка прошле године доступни истраживачима. На објављена писма део хрватске јавност реаговао је мање бурно него на интервју у којем их је српски патријарх поменуо. Настао је мук када су стигла до јавности писма с „дубоко проблематичним” деловима, па су затим провејавали коментари да је све „удбашка подметачина”, да су писма фалсификат, да би затим хрватски историчари који су учествовали у раду Заједничке комисије на позив Католичке цркве потврдили њихову аутентичност, описује за „Политику” след догађаја проф. др Хрвоје Класић.

– Међутим, ми се не слажемо у њиховом тумачењу и ту долазимо до кључног проблема. Када разговарате са црквеним историчарима, било у Србији или у Хрватској, и када дођемо до ових питања, схватим да с друге стране најчешће немам више историчара него верника, а с нечијим верским уверењима је тешко и непотребно полемисати. Не улазим у то у шта неко верује и кога доживљава свецем, коначно и Степинчева канонизација је искључиво ствар Католичке цркве. Али оно што се може прочитати у надбискуповим писмима, и то не само овим него и бројним другим, јесте у најмању руку проблематично. Никада нисам рекао нити мислим да је Алојзије Степинац био злочинац нити да је подржавао злочине, али начин на који је реаговао, или тачније, није реаговао на оно што се дешавало у НДХ је нешто о чему треба расправљати када неког желите да прогласите моралним ауторитетом – каже Класић.

Он додаје да је из ових писама видљиво да Степинац дубоко подржава оснивање католичке државе у НДХ, да је оштро против православне цркве, чије вернике назива шизматицима, СПЦ прозива због деловања у име великосрпске политике, а било је и тих елемената, истиче наш саговорник, радије ће прихватити државу која је католичка и хрватска него комунистичка и југословенска.

– Нисам припадник Католичке цркве, не могу се чак сматрати ни верником, али неке ствари ми не звуче хришћански, а видљиво је из његових писама да му нису сви грађани НДХ једнако вредни, једнако битни, односно да су католици увек битнији. Степинац, тако, пише о намери Немаца да преселе део Словенаца у Македонију и предлаже да њих, католике, преселе у католичку Хрватску, али да исто толико Срба буде протерано из Хрватске у Македонију. Степинац констатује да би то било добро за Словенце, а не пита се шта је са Србима којима су овде вековна огњишта. Бројни су случајеви где је Степинац помогао и Србима и Јеврејима, али генерално је његов став био: што чистија католичка Хрватска биће боље за Хрвате и Хрватску. Нарочито је испао контроверзан крај једног од писама где он помиње да ће шизматици бити у потпуности ликвидирани из НДХ ако Павелић буде владао 20 година. Не мислим да је Степинац подржавао икаква убиства, нити је значење глагола који је употребио на италијанском такво, али чињеница да подржавате теорију по којој ће грађани Хрватске српске националности и православне вероисповести нестати из Хрватске, то је етничко чишћење. Такође, могао је бити критичнији према католичким свештеницима који су се прикључили усташком покрету, а читав низ је био у влади НДХ – каже Класић.

Говорећи о одговорности коју цркве имају за перцепцију догађаја и личности из периода Другог светског рата, наш саговорник сматра да је највећи проблем што је, како образлаже, једна црква постала много више српска него православна, а друга више хрватска него католичка, па се, како додаје, многи свештеници понашају више као националисти и ратни хушкачи него што их може замислити у друштву с Христом.

– Као историчар знам и због чега је то тако и зато сам срећан што се појавио човек у православној цркви, патријарх Порфирије, који има прилику да покаже да се може бити прво човек, хришћанин, а да онда ови идентитети, српски или било који други, неће бити на уштрб других – истиче Класић.

Ваља, међутим, подсетити и да су почетком 2019. српски епископи и хрватски бискупи, са заједничког састанка у Пожеги, поручили, између осталог, да се залажу за то да се научно и аргументовано утврди истина о страдању у време Другог светског рата. „Лоптицу” су пребацили у двориште историчара, жаргонски речено.

– Црквеним великодостојницима, и онима у Београду и овима у Загребу, поручио бих да отворе свој архиве и допусте сваком историчару приступ документима. Постоји читав низ ограничења која нам онемогућују што квалитетнији рад. Треба, коначно, демистификовати и нашу професију. Ми смо људи који живе у одређеном времену и свако ко каже да смо објективни и да нисмо под утицајем породичних вредности, друштва и данашњице у којој живимо, не говори истину. Можемо се трудити да будемо што објективнији, али потпуно објективног нема, па се не треба чудити да историчари исти документ виде и доживљавају другачије. Али није у томе поента. Поента је дијалог, а тога на овим просторима нисмо имали. И даље живимо у друштвима монолога. Немамо снаге ни воље да чујемо другу перспективу, волимо да будемо жртве, а друге да доживљавамо као злочинце, да не препознајемо жртве код других нити злочинце у нашим редовима – истиче Класић.