Апел Кисинџера

ЕВРОАЗИЈА
Можда је ветеран дипломатије Кисинџер у праву, саопштавајући Американцима утисак да су Русија, Медведев и Путин усред историјског експеримента ван скрипата, и да им треба дати времена. Због чега би иначе свемоћни председник улазио у своју сложену игру с премијерством, да је његова идеја била да само задржи власт!? Па, он је имао ту власт. Сви сиви кардинали Кремља изјашњавали су се за то да Путин влада, а да се одредба која смета још једном мандату – једноставно уклони из устава.

Кисинџерова импресија после посете Москви је да тамо јесте у току „нека врста прерасподеле власти, мада они нису сигурни у њен исход”. То значи, председник Медведев дебитује као креатор, а премијер Путин настоји да буде извршилац спољне и безбедносне политике земље. Другим речима, у подели овлашћења нема неискрености – без обзира на то што Путин, моћан и даље, вероватно не скреће поглед с терена на коме се његов изабраник на месту шефа државе испробава.

У случају да реформска замисао не успе, Путин је ту, за полугама. Лако би још једном могао бити председнички кандидат.

Уколико је тачно, ово много подразумева. На пример, да је Путин начисто с тим да је руски централизовани систем, са укорењеним материјалним интересима кланова у врху, кочница руском преображају. Даље, да је Медведев, с чијим је погледима Путин врло добро упознат, због тога и позван на врх – да покуша и оствари то о чему говори. Рецимо, да се избори с „правним нихилизмом” и једном од највећих корупција.

Русија „се консолидовала” и сада покушава „да се модернизује”. Кисинџер сматра – од САД би било мудро да јој у томе бар не сметају. Макар тиме што би се Бушова администрација и председнички кандидати „уздржали од коментарисања у јавности”. Ветеран сматра да би Вашингтон требало да прекине да се понаша као да је „стварање руске демократије амерички главни задатак”. Руси тешко доживљавају такво уплитање. Стичу утисак да Америка спречава руски опоравак, а таква клима ће „пре охрабрити на националистички и конфронтациони одговор, него на демократску еволуцију”.

Путинова политика „мотивисана је потрагом за поузданим стратешким партнером, са Америком као жељеним избором”, уверен је Кисинџер. А његова „турбулентна реторика последњих година”, делимично фрустрацијом – због наопаког одзива Вашингтона таквом настојању Москве. Чему иритирати још и даље, и баш у најделикатнијем тренутку руског експериментисања с поделом власти? Вук дипломатије хладног рата назива тај тренутак „највише обећавајућим периодом” Русије. Он саветује, да Вашингтон застане. Зар безбедносни систем Запада није већ померен са Елбе до пред Москву? Где ће још даље, док се бар не види исход покушаја.

Случајно или не, Кисинџерово подсећање на Путиновог фаворита у потрази Русије за стратешким партнером (дабоме, и на досад одбојно понашање Вашингтона ) коинцидира с позивом Москве Америци и Европи у заједнички безбедносни простор „од Ванкувера до Владивостока”, ако се тако може описати предлог Медведева у Берлину, да три стране и Канада потпишу нови уговор о безбедности. Нешто по угледу на Келог-Бријанов пакт из 1928 – с позивом на уздржавање од рата, уз ослонац на дипломатију потписника уговора. Нови пакт обухватио би читаву северну хемисферу, промовишући својим подтекстом „царство хришћана”, уједињених у интересу заједничког одговора пред изазовима будућности – контролом наоружања, сиромаштвом и илегалном имиграцијом. (Много шта друго се може подразумевати, и ако није поменуто.)

Предлог, морало би се рећи, није произвео утисак. Могућно је, због заокупљености три кључна фактора темама тренутка, Америке изборима, Европе „уставом”, Русије... Или, пак, због утиска да Русија све време тражи неки начин да оспори поредак после хладног рата, незадовољна губитком источне Европе. Међутим, можда ће хартија доспети на сто касније. Поготово ако се гласније буде чуо протест самих Американаца, као ових дана стручњака за Русију председничким кандидатима, да се Вашингтон предуго занео наплатом својих дивиденди хладног рата – и ризикује да превиди интересе САД. Од трајног споразума с Русијом.