Злочини, али без казне

Ослобађајући Насера Орића од командне одговорности за ратне злочине почињене над Србима на подручју Сребренице и суседних општина, Хашки трибунал је, највероватније, пропустио последњу шансу да, колико-толико, докаже да је објективан делилац правде.

Жалбено веће је своју одлуку образложило тиме да у првостепеном поступку нису изнесени „сви потребни докази да би Орић био осуђен по командној одговорности”. Уједно, констатовало је да су у Сребреници и њеном ширем подручју почињени злочини над Србима. И, упркос томе, закључило да „докази да су се злочини догодили нису довољни да би се одржала пресуда појединцу за ове злочине”.

Ако Орић, можда, и није могао да спречи злочине војника и официра који су му били подређени, сасвим је сигурно да је са места команданта 28. дивизије Армије БиХ могао да казни починиоце недела. Он то није учинио, тако да до данас ниједан Бошњак није осуђен за 3.276 убијених и погинулих српских бораца и цивила у Сребреници и суседним општинама, који су страдали од јединица под Орићевом командом.

И кад је већ реч о командној одговорности, вреди подсетити да је Жалбено веће Хашког трибунала почетком априла ове године ублажило казне бошњачком генералу Енверу Хаџихасановићу и пуковнику Амиру Кубури. Хаџихасновићу је казна смањена с, благо речено, чудним образложењем: да, без примене силе, није могао контролисати јединицу од стотинак муџахедина који су у средњој Босни починили ратне злочине над Србима и Хрватима.

За то време, српским официрима изрицане су драконске казне због такозване командне одговорности. Најдрастичнији је случај команданта Сарајевско-романијског корпуса генерал Станислава Галића којем је првостепена казна од 20 година повећана на доживотни затвор.

Пре Орића, судије Хашког трибунала су, поред осталих, ослободиле генерала Сефера Халиловића, који је био оптужен за ратне злочине над Хрватима у западној Херцеговини, и једног од вођа Ослободилачке војске Косова Рамуша Харадинаја, који је одговарао за убијање Срба, Рома и Албанаца који су били лојални Србији. 

Негодовање тужилаштва на пресуду Харадинају је својеврстан цинизам. Јер, тек после изрицања пресуда, тужиоци су се жалили да су имали силне проблеме приликом прикупљања и извођења доказа. Поготово са сведоцима, који су застрашивани, а неки од њих су спремност да кажу истину платили главом.

Иначе, на основу хашких оптужница, судови су до сада изрекли укупно 945 година затвора. На 718 година робије осуђено је 45 Срба. Осталих 227 година, иза решетака провешће или су већ провели дванаесторица Хрвата, четворица Бошњака и двојица Албанаца.

После свега, умесно је упитати се: да ли је Хашки трибунал основан да би правда, макар и спора, остала достижна или да би одржао стереотип, створен на почетку распада Југославије, о лошим (Србима) и добрим момцима (сви остали) на Балкану?