Резолуција и ветрови

Недуго пошто је у Бриселу представљен „нон-пејпер”, са упутствима о примени нове методологије у приступним преговорима за Србију и Црну Гору, ове две земље добиле су прилику да на делу демонстрирају своју приврженост европским интеграцијама. Повод је био сасвим конкретан: Црној Гори је стигао одговор Венецијанске комисије поводом најављених  измена Закона о државном тужилаштву, док је у исто време Србији, пак, пристигао најновији извештај  Европског парламента (ЕП) о њеном напретку на европском путу, којим овдашње власти ни најмање нису биле задовољне. Иако посвећене истим циљевима, две земље су различито реаговале на дописе из ЕУ.

Без икаквог колебања, црногорски премијер Кривокапић изјавио је да његова влада мора уважити став ЕУ и поштовати међународне споразуме, упркос снажном негодовању Демократског фронта (ДФ). Један од лидера ове странке М. Кнежевић на свом твитер налогу објавио је следеће: „ДФ је бирао народ, а не трећи секретари у амбасадама”. Испоставиће се да ће „трећи секретари” из ЕУ ипак однети превагу над могућношћу непотребног затезања или чак потпуног прекида односа са Бриселом. Иначе, управо је од ДФ-а потекла иницијатива за измену спорног закона, уз захтев за смену специјалног тужиоца Миливоја Катнића, захваљујући коме је подигнута оптужница у случају „Државни удар”. Судски поступак је још у току, а један од оптужених је управо аутор горенаведеног твита. Закључак Венецијанске комисије био је да су постојећи закони у складу са стандардима ЕУ, а да би укидање Специјалног тужилаштва, само да би се сменио Катнић, било правно штетно (нису употребили реч „реваншизам”). Такође, не треба заборавити ни чињеницу да се нова влада Црне Горе, пратећи спољну и безбедносну политику Европске уније (ЕУ), придружила (заједно са Албанијом и С. Македонијом) санкцијама Русији уведеним због пресуде Наваљном. Очито је да се и нова гарнитура на власти, барем кад су у питању односи са ЕУ и САД, руководила оном старом народном: „Кога је молити, није га срдити”. Поготово ако се искрено жели у то друштво.

За разлику од Црне Горе, Србија је на најновију резолуцију ЕП реаговала бурно, не скривајући свој бес и фрустрираност. У извештају, који је сачинио известилац ЕП за Србију Владимир Билчик, и пратећој резолуцији, од Србије се траже „убедљивији резултати” у важним областима попут правосуђа, слободе медија, борбе против корупције и организованог криминала. Одушка свом незадовољству због поменуте резолуције дали су безмало сви из врха власти, од председника и премијерке до председника скупштине. Упућене су изузетно оштре речи на рачун известитељке ЕП за Косово Виоле фон Крамон и посланице ЕП Тање Фајон. За разлику од нашег мањег суседа, званични Београд је одговорио виком, конфронтацијом и инатом, показавши да није савладао ни основну абецеду међународне дипломатије и елементарне тактичности. Шта је уопште спорно у наведеној резолуцији ЕП? У њој су, поименце, наведене све важније афере српских власти последњих година, укључујући случајеве Крушика, Јовањице и Телекома Србије. Истинитости ради, не може се порећи крајња хетерогеност наведеног: иза „случаја” Телеком стоји комерцијални уговор са фирмом  из ЕУ, у случају „Савамала”, опет,  није спорно рушење објеката у Херцеговачкој, већ начин на који је то изведено. За случај „Јовањица”, неочекивано брзо за наше прилике, подигнуте су две оптужнице, а судски процес је у току. „Крушик” је тек посебна прича у којој је евентуална корупција само врх леденог брега.

Свакако је у интересу грађана и најшире јавности да се побројани „случајеви” из статуса „афера” судским путем врате у статус „решених случајева” и једном заувек ставе ад акта. Разлога за незадовољство има у оном делу извештаја ЕП где се спомиње „недостатак медицинске опреме и ресурса за борбу против короне као и недовољна стручност лекара”, а „за сваку похвалу је спремност Србије да уступи вакцине и грађанима суседних држава”. Са друге стране, чињеница је исто тако да је, због системске грешке, од неких 4.500 бубрежних болесника на дијализи у Србији тек мали део добио вакцину, иако спадају међу најугроженије групе.

Све у свему, чини се да иза незадовољства извештајем ЕП лежи последица измењене геополитичке климе и карте света, где почињу да дувају неки нови, топлији ветрови између Вашингтона и Брисела. То ојужење увелико је откравило бирократску реторику, формалну неутралност и „гледање кроз прсте” властима у Београду. Већ је извештај Европске комисије од прошлог октобра био наговештај тог новог курса. Слика која се помаља о Србији јесте можда унеколико груба, али је у основи тачна. Србија би, за почетак, то могла себи да призна. Ако стварно жели у ЕУ.
(Аутор је есејиста и преводилац)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa