Кад Црвена армија освоји Марс

У јеку Другог светског рата, Пају Патка у цик зоре бајонетима буде нацистички војници. Одводе га у фабрику муниције на принудни рад. Док склапа безбројне пројектиле, Паја је принуђен да непрестано узвикује „зиг хајл” пред свеприсутним портретима Хитлера. Исцрпљен, пада у несвест. А онда се пробуди у свом кревету, у пиџами у бојама америчке заставе, схвативши да је све био само кошмар. У знак захвалности, Паја загрли минијатурну реплику Кипа слободе на прозорском симсу.

Ово је сажетак Дизнијевог цртаног филма „Фиреров лик” из 1943. године. Дуга традиција пропаганде у анимираном филму сеже управо из доба светских ратова. Како за „Политику” каже Мина Саблић Папајић, драматуршкиња која се бави историјом анимираног филма, једно од првих таквих остварења било је „Потапање Лузитаније” аутора Винзора Мекеја. Настао 1918. у Америци, филм је посвећен немачком торпедовању истоименог брода, што је био повод за улазак САД у Први светски рат. Уз анимиране секвенце потапања, смењују се текстуалне поруке у којима се констатује да је „некада велика и моћна немачка нација починила подло дело на подли начин”.

У Другом светском рату, пропагандна анимирана остварења настају у Немачкој, Јапану, САД, СССР-у, али и „мањим” кинематографијама.

„Тако су недавно у Југословенској кинотеци пронађени анимирани журнали приказивани у Србији за време Недића, у којима се на пример Тито шуња по кокошињцу и краде сељацима живину”, каже Мина Саблић Папајић.

Ни мирнодопски периоди нису били поштеђени анимиране пропаганде, па су између два светска рата у СССР-у таква остварења служила ширењу идеја Октобарске револуције ван граница „прве земље социјализма” (као у филму „Кина у пламену”), али и – планете.

„У ’Интерпланетарној револуцији’ из 1924. група црвеноармејаца одлази на Марс да ту планету ослободи од ’прљавих капиталиста’ и успостави комунистички поредак”, каже наша саговорница.

Занимљиво је да су совјетски аниматори од средине тридесетих година као естетски узор прихватили Дизнијеве цртане филмове.

„У биоскопима у Москви су 1936. приказивани ’Пароброд Вили’ и други филмови о Микију Маусу. Совјетска публика није остала равнодушна, а тамошњи аниматори су одлучили да преузму Дизнијеву технологију и естетику, па су почели да користе човеколике животињске фигуре и ротоскопију – принцип кад се камером снима живи покрет па се преко њега црта. Дакле, прихватили су америчка средства да би критиковали америчку идеологију”, објашњава Мина Саблић Папајић.

Тако је Иван Иванов Вано, један од најчувенијих аутора у СССР-у, који је прозван руским Дизнијем, у време Хладног рата направио филм „Нечији туђи глас” (1949).

„У том филму имамо идиличну слику природе као из Дизнијеве ’Пепељуге’, где славуји певају руски фолклор. А онда се појављује сврака која је ’дошла из иностранства’ и запевала џез. Тада у шуми креће хаос, славуји малтене линчују свраку, а потом глас наратора каже да је то порука за све птице које мисле да је све што долази из иностранства добро”, наводи наша саговорница.

У наредним деценијама ће се у СССР-у појавити и пропагандни анимирани филмови с радњом смештена у САД. Такав је филм „Милионер” из 1969. о псу из Америке којем је богата газдарица оставила наследство, па је њен љубимац постао капиталиста и паразит који пуши томпус.

Ни с друге стране океана нису остали дужни: поред „Дизнија” и други студији су после Другог светског рата преусмерили своју пропаганду против СССР-а и комуниста, славећи капиталистички начин живота. Пример је филм ’Мејк мајн фридом’ из 1948, у којем сумњиви путујући трговац Доктор Утопија нуди америчким фармерима и радницима, незадовољним радничким правима, чудесни напитак „Изам” (алузија на комунизам), који ће им решити све проблеме. Али заузврат морају да потпишу да се одричу слободе – и своје и својих потомака.

„У неким другим филмовима се пореди колико просечно зарађује један амерички грађанин, а колико Кинез, уз идеју да Американац ради много мање а може да купи много више. Тако се промовише конзумеризам и идеја да, ако купујем, развијам америчку привреду и патриота сам и тако се борим против непријатеља, односно комунизма”, истиче Мина Саблић Папајић.

Митинг жаба на Скадарском језеру

Када је реч о Југославији, први политички пропагандни анимирани филм „Велики митинг” из 1951. био је посвећен „клеветничкој кампањи Информбироа против наше земље”, како је тада писао загребачки „Илустрирани вјесник”. У њему се приказује „митинг жаба и комараца на Скадарском језеру захвалних Енверу Хоџи зато што је осујетио да се албански део језера исуши да би напркосио Југославији”.

„Тај филм је потпуно у дизнијевском стилу, што не чуди јер су његови аутори Роберт и Валтер Нојгебауер између два светска рата цртали Дизнијеве стрипове”, каже Мина Саблић Папајић.

Маша и медвед

Пре неколико година у Украјини је захтевана забрана цртаног филма „Маша и медвед”, због наводне руске пропаганде. Мина Саблић Папајић каже да није сигурно да ли се у овом случају ради о пропаганди или учитавању садржаја. А као пример анимиране пропаганде новијег доба, она наводи „цртаћ” из Северне Кореје о ђаку који не може да реши задатак из математике. То му успева тек у сну, када сања пројектил испаљен на амерички брод под тачно одређеним углом, који је уједно решење задатка.