КСТ ‒ деценије доброг ноћног провода

Мало ко је могао да претпостави да ће се из стотина будућих архитеката, грађевинаца и електротехничара, за које је одувек важио стереотип да их не интересује ништа осим књиге и науке, издвојити група ентузијаста и основати легендарни Клуб студената технике. Једноставно КСТ – својеврсну институцију културе, уметности, али пре свега забаве и ноћног провода, јединствени дом младих људи који је обележио другу половину прошлог и почетак новог века.

КСТ је одувек био место окупљања љубитеља музике, али и позоришта, интересантних трибина, модних ревија, свих облика забављања и разбибриге који су академцима у паузама између предавања и испита и те како били потребни.

Будући културолошки феномен Београда прорадио је давне 1952, али га је тек две године касније званично „признао” Ректорат Високе техничке школе. Од тог момента уследиле су деценије све веће популарности а за кормилом КСТ-а смењивале су се генерације студената. Мало пре избијања пандемије вируса корона, 2019. године прославио је 65 година постојања, а данас су готово сви „каестеовци” уверени да ће му се стара слава вратити чим ово зло прође.

Од самог почетка КСТ је био магнет за познате градске „фаце”, велике заводнике и најлепше девојке Београда, глумце, музичаре, професоре универзитета... Најсјајније звезде домаће и иностране музичке сцене наступале су у КСТ-у. Није случајно да су у препуном клубу први такозвани unplugged концерт на Балкану (без електричног разгласа) одржали Горан Бреговић и Жељко Бебек, промовишући тако албум „Битанга и принцеза”. Наступали су тамо и „Рибља чорба”, браћа Јелић, „Хаустор” и многи други музичари који су у тим тренуцима били на врхунцу славе. Више деценија Клуб студената технике био је и концертна сала, и дискотека, и позоришна сцена, и место популарних предавања, наступа комичара попут легендарног Љубе Мољца.

‒ На врху популарности КСТ више није могао да прими све заинтересоване за ноћни провод па је управа била принуђена да уведе пропуснице. Студенти Грађевинског, Архитектонског и Електротехничког факултета били су у предности, наравно и женска популација, а ми остали морали смо да се довијамо како бисмо дошли до толико тражене пропуснице ‒ присећа се београдски угоститељ Срђан Брајовић.

Открива да је један од разлога што је 1981. године уписао Саобраћајни факултет био и тај да би као студент Београдског универзитета могао лакше да дође до чланске карте. Не скрива и да је, чим је дошао до тог вредног документа, помало запоставио учење.

‒ Одлазак у КСТ био је као нека револуција посебности, осећаја припадности и добре музике. Био је то простор који не разликује боју коже, не признаје „дубок џеп” ни другачије језике. У моје време главни дани за излазак били су четвртак и недеља, јер тада се окупљао сам крем такозваног новог таласа. Обезбеђење на вратима нису држале ни „воље” ни „невоље”, већ два буразера у познијим годинама који су харизмом чували ред, а једино „оружје” које су имали биле су легитимације бивших „суповаца” ‒ сећа се Брајовић.

Редовни посетиоци КСТ-а памте и да је поред врата клуба седео и тада чувени Цига, рођен неког давног 13. јануара. Ту чињеницу довитљиви студенти користили су да под параваном прославе Цигиног рођендана у ствари организују дочек Српске нове године.

Веома брзо, захваљујући ангажовању креативне управе, КСТ је постао познат по различитим тематским журкама, али и концертима у башти. На клупским „даскама” наступали су Љуба Тадић, Оливера Марковић, Снежана Савић, Тања Бошковић, Петар Краљ и многи други мајстори нашег глумишта. Нема сумње да су мушком делу публике омиљене биле „Ноћи моде”, када су импровизованом пистом шетале најлепше девојке Београда од којих ће неке доцније постати чувене и тражене манекенке. За то време, док су лепотице мамиле уздахе, момци би рецитовали љубавне стихове. Бруцошијаде су биле нешто што ће свакако оставити дубок печат у историји КСТ-а. Велике журке биле су нека врста ватреног крштења за новопечене студенте, али и прилика да се опусте и друже пред долазеће обавезе на факултетима.

За многе ће у неизбрисивом сећању остати сада већ чувени КСТ-ов Предновогодишњи маскенбал. „Каестеовци” су се данима припремали за овај догађај и смишљали у шта ће да се претворе. Сваки пут је бирана најбоља маска, а колико је то све било демократично потврђује и случај професора са Електротехничког факултета чија је маска једне године проглашена за најуспешнију.

Године су пролазиле, генерације студената смењивале једна другу, а Клуб студената технике живео је свој живот. Остао је култно и културно стециште доброћудних ноћобдија, академаца, познатих и непознатих посетилаца. Хроничари збивања на градским улицама обележавају га као први прави ноћни клуб на овим просторима, јер је радио до јутарњих сати, али и као прву озбиљну дискотеку у граду.

Клуб студената технике поседовао је врхунско озвучење, а одржавање свих тих уређаја био је „мачији кашаљ” за студенте факултета специјализоване за високе технологије. Клуб је младим талентима пружао простор за практичну примену знања из области такозване технике спектакла. У блиској будућности многи од њих су се бринули о носачима звука у касније отвореним модерним диско-клубовима и установама којима је био потребан добар разглас.

У КСТ-у се пуштала и слушала разнолика музика са плоча и магнетофонских трака набављених у иностранству.

Нема сумње да је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века КСТ био клуб велике популарности и угледа не само у главном граду ондашње Југославије. Такозвани клабери из више европских земаља који су посећивали Београд нису пропуштали да барем једну ноћ проведу у Клубу студената технике.

Документарац посвећен јубилеју

Поводом 65 година постојања Клуба студената технике Зоран Буловић снимио је документарац који је емитован на РТС-у, у оквиру популарне емисије „Трезор”. У филму се појављују и присећају веселих дана некадашњи чланови управе, технике, организатори програма и водитељи КСТ-а: Биљана Вукадиновић Митровић, Мирослав Младеновић Миша, Радомир Булат, Горан Иванов, Радиша Костић Коле, Драгутин Мишић Мишке, Михаило Михаиловић Мика, Златко Ћоза, Душан Ступар, Слободан Павићевић Павке, Горан Шакота, др Мирјана Ђурђевић, Бранко Ђурђевић Алфи, Љиљана Јанковић, Бора Радојевић, Миодраг Стојановић Мика, Пеђа Ристић, Василије Перовић и Тома Стојановић.

О својим успоменама говоре и архитекта Влада Славица, академик Дејан Поповић, др Раде Милић, професор Миомир Мијић, музичар Жика Јелић, глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић, Горан Бреговић, Момчило Бајагић Бајага, Арсен Дедић, редитељка Мила Турајлић, новинар, рок критичар и публициста Петар Пеца Поповић...