Румуни купују бакалук у Вршцу

Вршац – У вршачким мегамаркетима, самопослугама и пијацама све је више грађана Румуније, поготово оних из пограничних делова. У нашим продавницама углавном купују уље, шећер, брашно, бомбоњере, алкохол, сокове у тетрапаку, козметику... Комерцијалне количине нису дозвољене за преношење „преко“, али се и долазак по породичне потребе сасвим исплати.

Кад се пртљажници аутомобила и комби-возила допуне воћем и поврћем – рачуница је још јаснија. У једном супермаркету затекли смо две даме из суседства, које су пажљиво слагале пакете брашна, шећера и уља у жичана колица. Кажу да су професорке и да им плата од 400 евра не дозвољава нерационалност.

– Имамо и у Темишвару квалитетне робе, али је она скупља. Кад су нам ваше продавнице и пијаце близу, зашто не бисмо долазиле, тим пре што нам за прелазак границе нису потребне српске визе – изводе нам своју рачуницу.

Трговци у Вршцу, поново, трљају руке, а домаћи купци на пијацама примећују благи скок цена, због веће тражње. И произвођачи цемента и власници стоваришта грађевинског материјала задовољни су. Јер, из Србије је према Румунији кренула нова врста шверца – цемента, робе која је пре десетак година жељно ишчекивана управо из ове суседне земље. У Румунији је цемент ем скупљи, ем га мање има у продаји, с обзиром на увећане потребе.

Купци из Румуније неретко купују и од својих земљака, који већ годинама на овдашњем „бувљаку“ имају регистроване тезге. То нису надничари, већ добри мајстори и трговци, који су стекли поверење наших домаћина и купаца.

Ови трговци кажу да им се више исплати да остану у Србији, него да наставе према Италији, Шпанији, Португалији и слично, где је већина њихових земљака нашла послове претежно у пољопривреди, са често скромнијим зарадама него код нас. При том, уз знатно више рада. Поред запошљавања у све бројнијим производним погонима, посебно у већим румунским градовима, и масовна миграција Румуна у земље ЕУ изазвала је мањак радне снаге код нашег источног суседа и висок проценат запослености.

Румуна на вршачкој „црној берзи рада“ више нема, као до пре две године. У селима Стража и Потпорањ код Вршца о овцама и кравама на испаши брине неколицина пастира из Румуније. Годинама поштено раде овај посао, а плата је 300 евра, уз три оброка дневно (два кувана), две кутије цигарета, као и по два деци ракије, ујутру и увече, „тек колико грло да плакну“.

У већим румунским градовима, посебно у економски развијенијим жупанијама, стамбена изградња је у изузетној експанзији. Осећа се мањак стручних радника, који су, узгред, боље плаћени него код нас. Међутим, наши грађевинари не прелазе „грану“, пре свега због већих животних трошкова и административних препрека приликом легалног запошљавања.

– Стручни зидари су на румунским градилиштима више плаћени. Тамо су и цене квадрата више него код нас – каже за „Политику” Синиша Пауновић, технички директор вршачког „Расинга“. – На нашем тржишту рада не могу да нађем стручног зидара, па сам уговорио преквалификацију десет млађих незапослених људи. Ако успешно прођу тест, сви ће бити примљени. Румуни све више траже стручност.

Међутим, прича се да грађевински предузимач из једног села код Вршца, кад комбајни заврше кампању, одводи у Румунију, „не баш легално“, неколико својих мештана и ангажује их у грађевинарству. Добро за њега, али и за раднике, који имају пристојне наднице. Једино су обе државе „краћих рукава“.

Наши, изгледа, више воле да буду газде. У темишварској жупанији регистровано је око 250 фирми, чији су власници или сувласници – грађани Србије. Баве се увозно-извозним пословима и услугама. Кажу да су тражене услуге програмера, преводилаца, али и добрих зидара...

Раст запошљавања у Румунији је веома уочљив. У банатском делу, отварају се велики индустријски паркови, с десетинама малих и средњих фирми. Реч је и о фабрикама у којима се примењују високе технологије, али је доста и оних из области обућарске и текстилне индустрије, чија природа делатности подразумева више радника. Њихове плате су од 200 до 300 евра.