Музика из доба короне

Да ли је музику могуће стварати искрено, свим својим духовним и физичким умећем, а истовремено не осећати потребу да се створено обелодани, понуди околини? Креирати велика дела и потом их љубоморно чувати од реакције спољног света, од туђе оцене? Да ли је прихватљиво стваралаштво тек у сопственој машти, оно које ће ишчезнути истога трена када нестане идеја која га је покренула? Музика је уметност која тражи хитру реакцију публике. Потребан јој је експеримент, а ако на њега нема одговора, нема ни сазнања да ли је исти успео или није.

„За мене, позорница је једини смислени уметнички простор за деловање. Емоционално и физички. Ту се дешава катарза која ми је неопходна“, објашњава француска певачица, композитор и продуцент Елоиз Аделаида Летисер, познатија под уметничким именом – „Кристин и Квинс“. Пандемија ковида 19 све је прекинула. И тај прекид са несагледивим последицама траје ево већ више од годину дана.

„И у овом часу, замишљам наступ у живо. То је доживљај сам за себе, на који публика својом реакцијом, маштовитошћу, ставља последњу тачку. `Стримовала` сам уживо преко интернета неке своје наступе и, искрено, када сам завршила осећала сам се мизерно, исфрустрирано, сузе су ми навирале на очи... Као да сам наркоман који безуспешно покушава да се очисти од дроге“, казује Летисер.

Слично „искуство“ имао је и наш познати рокер Момчило Бајагић: „Радили смо концерт `у живо` преко интернета“, испричао је у једној телевизијској емисији. „Одсвирали смо прву композицију и на тренутак застали. Погледали смо се као у некаквом ишчекивању: `Шта даље?` Никакве спољне реакције, никакве емоције са друге стране... Наставили смо без жара, као по неком аутоматизму...“

И заиста, шта је музика без хука публике? Пука потрага за неодсвираним тоновима, неизмишљеним хармонијама... Како стваралац да проникне да ли је на правом путу, хоће ли га они којима се обраћа схватити, прихватити његову мисао, или ће све остати заробљено унутар четири зида собе, студија?

Музика није књига која се натенане чита, или филм који се прати уз чипс и кукурузне кокице. Музика је посебна врста догађаја, изазива специфичне емоције, тражи директну комуникацију са онима којима је намењена, тражи – живу представу, концерте...

„Останите код куће, слушајте музику...“, универзални је савет свима који су се у протеклих годину дана нашли (и још увек су заробљени) у глобалном вртлогу пандемије. Можда поменути савет и може да помогне већини која спада у категорију конзумената, али шта је са онима са друге стране линије – са ствараоцима? Такви не могу просто да се завуку у кутак собе, набију на уши слушалице и спусте грамофонску иглу на неку од плоча „Пинк флојда“. Њима је потребна акција, слобода креације. А управо то им је одузето. Корона их је одвојила од публике, јединог валидног репера за оцену њиховог деловања.

Нада да би барем интернет и повезаност са целим светом могли у том смислу нешто да помогну брзо се изјаловила. Покушаји музицирања „преко мреже“ нису могли да превазиђу изостанак заједничког доживљаја. Све се преточило у пуки артизам, без жара, који чак ни онима који у њему учествују не доноси истинско олакшање. Па нису „Ролингстонси“ највећи због своје увежбаности. Напротив, управо је фина доза „свирачке траљавости“ која их одликује оно што их приближава публици и, на крају, сједињује са њом.

Борба за слободу музицирања није само борба за пуко физичко преживљавање милиона породица. То је превасходно бекство из ситуације која гуши. Мали клубови у којима већина музичара зарађује свој свакодневни хлеб одавно су затворени. Капацитети великих дворана сведени су одлукама разних кризних штабова на свега једну четвртину што било какав концерт унапред чини – неисплативим.

Затварање у музички студио могућ је пут за бекство од свакодневице, али не доноси паре. Напротив, сваки сат снимања кошта једнако као и у време када пандемија није харала. И поново се враћамо на причу о стваралаштву ограниченом сопственом маштом и без повратне реакције.

Можда је ово време добро за усамљенике, али већина људи тражи доживљај, онај који би их, барем на тренутак, подсетио да су – живи...