Апотеоза дрвету

AРХИТЕКТУРА У СВЕТУ И КОД НАС 
Анонимни председник једног стрмог, стеновитог и шумовитог имања у селу Абрешвилу у кљуну између Лорeне и Алзаса, одлучио се 205. године да – на том простору, на који је често са својом супругом долазио да ужива у прелепој панорами долине реке Мозел – ипак изгради маштану кућу. Дуго је о њој размишљао, разговарао са сељанима који су му саветовали како да то ради на традиционалан начин овога краја. Но тај новодошавши градитељ је желео нешто сасвим друго, нешто што одговара лепоти његових сусрета са овим романтичним, помало дивљим, шумовитим пејзажом, кроз који се још данас провлаче ровови из, за Французе, незаборавног Првог светског рата. Желео је да сачува аутентичност места са кога је он уживао посматрајући околину са једне дрвене клупе постављене на једној козометој стени, одакле се шума размицала према лоренским долинама.

Две године је трагао за архитектом који би могао да испуни његове жеље и визије. Очевидно то није чинио без разлога. Сусрео је архитекту Гијома Делмазира и у разговору са њим осетио да је то личност која ће моћи да му сагради кућу са малим разгртањем природе и у сачуваном амбијенту засади невелики дрвени шаре.

Не дирајући у топографију терена, не засецајући његове стрмине, не минирајући стену, и не дробећи њену исконску снагу, архитекта се са неколико стубова издигао изнад камених таласа и шумског шибља, надградио их грађевином чија је основна конструкција од дрвета са матичног терена, дограђена у целини (фасада, зидови, таванице, подови) дрвеном грађом. Дрвена кућа, рекли би бараке, а по свему је мали дрвени кућни рај. Не велик: свега 150 квадратних метара и не скуп: 300.000 евра.

Кућа је једноставне основе, са мало врата, са простором који тече. Усред највеће собе: слободно стојећи камин као стожер окупљана укућана. Испред велика тераса, и то циљно баш на оном истом месту на коме стајаше она заљубљеничка клупа, са истим оним старим белвиом преко врхова шума, пропланака, ливада и пространства Вожа. И још више од тога, унаоколо нетакнута природа, све поетично, да се послужимо поетичним речима поклоника лепоте дрвета Слободана Стојићевића: „У круни шуме кликће кос, светлуцају очице жуне, чворка. По коси крошње осуте, ноћу, трепетљике трепере, сове хладан хук. По кањонима квргаве коре трапуља мрав и свака ситна буба. Куцају дамари дебла, сокови струје”. Кућа живи.

Анонимни, виспрени, образовани, захтевни власник куће у Абрешвилу није случајно изабрао архитекту Делмазира. Делмазир је својевремено био шеф пројектантског тима код Херцога и Мерона, данас најзначајнијих светских архитеката, твораца између осталог нове Тејт галерије у Лондону и Олимпијског стадиона у Пекингу. Срећни поседник сањане шумске куће када је бирао архитекту као да је знао за ону изреку Црнотраваца, најбољих српских градитеља: „Неје свако дрво за вилу расло”.