Apoteoza drvetu

ARHITEKTURA U SVETU I KOD NAS 
Anonimni predsednik jednog strmog, stenovitog i šumovitog imanja u selu Abrešvilu u kljunu između Lorene i Alzasa, odlučio se 205. godine da – na tom prostoru, na koji je često sa svojom suprugom dolazio da uživa u prelepoj panorami doline reke Mozel – ipak izgradi maštanu kuću. Dugo je o njoj razmišljao, razgovarao sa seljanima koji su mu savetovali kako da to radi na tradicionalan način ovoga kraja. No taj novodošavši graditelj je želeo nešto sasvim drugo, nešto što odgovara lepoti njegovih susreta sa ovim romantičnim, pomalo divljim, šumovitim pejzažom, kroz koji se još danas provlače rovovi iz, za Francuze, nezaboravnog Prvog svetskog rata. Želeo je da sačuva autentičnost mesta sa koga je on uživao posmatrajući okolinu sa jedne drvene klupe postavljene na jednoj kozometoj steni, odakle se šuma razmicala prema lorenskim dolinama.

Dve godine je tragao za arhitektom koji bi mogao da ispuni njegove želje i vizije. Očevidno to nije činio bez razloga. Susreo je arhitektu Gijoma Delmazira i u razgovoru sa njim osetio da je to ličnost koja će moći da mu sagradi kuću sa malim razgrtanjem prirode i u sačuvanom ambijentu zasadi neveliki drveni šare.

Ne dirajući u topografiju terena, ne zasecajući njegove strmine, ne minirajući stenu, i ne drobeći njenu iskonsku snagu, arhitekta se sa nekoliko stubova izdigao iznad kamenih talasa i šumskog šiblja, nadgradio ih građevinom čija je osnovna konstrukcija od drveta sa matičnog terena, dograđena u celini (fasada, zidovi, tavanice, podovi) drvenom građom. Drvena kuća, rekli bi barake, a po svemu je mali drveni kućni raj. Ne velik: svega 150 kvadratnih metara i ne skup: 300.000 evra.

Kuća je jednostavne osnove, sa malo vrata, sa prostorom koji teče. Usred najveće sobe: slobodno stojeći kamin kao stožer okupljana ukućana. Ispred velika terasa, i to ciljno baš na onom istom mestu na kome stajaše ona zaljubljenička klupa, sa istim onim starim belviom preko vrhova šuma, proplanaka, livada i prostranstva Voža. I još više od toga, unaokolo netaknuta priroda, sve poetično, da se poslužimo poetičnim rečima poklonika lepote drveta Slobodana Stojićevića: „U kruni šume klikće kos, svetlucaju očice žune, čvorka. Po kosi krošnje osute, noću, trepetljike trepere, sove hladan huk. Po kanjonima kvrgave kore trapulja mrav i svaka sitna buba. Kucaju damari debla, sokovi struje”. Kuća živi.

Anonimni, vispreni, obrazovani, zahtevni vlasnik kuće u Abrešvilu nije slučajno izabrao arhitektu Delmazira. Delmazir je svojevremeno bio šef projektantskog tima kod Hercoga i Merona, danas najznačajnijih svetskih arhitekata, tvoraca između ostalog nove Tejt galerije u Londonu i Olimpijskog stadiona u Pekingu. Srećni posednik sanjane šumske kuće kada je birao arhitektu kao da je znao za onu izreku Crnotravaca, najboljih srpskih graditelja: „Neje svako drvo za vilu raslo”.