Фукујама и функционална држава

Френсис Фукујама постао је светски познат објављивањем своје књиге драмског назива „Крај историје и последњи човек“ (1992). У књизи Фукујама долази до закључка да се након пада комунизма и тријумфа либералног капитализма ништа значајније више не може десити на светској позорници и да је либерални капитализам крајњи домет владавине човека.

Иако заклети либерал, Фукујама, међутим, у својој новијој књизи „Грађење државе – управљање и светски поредак у 21. веку“ –реафирмише потребу за снажном државом! И објашњава да се после завршетка хладног рата појавило доста тзв. пропалих држава (Хаити, Балкан, Источни Тимор, Камбоџа) неспособних да решавају проблеме свог становништва. У том периоду, дакле деведесетих година прошлог века, међународне финансијске институције (ММФ, Светска банка), као и влада САД, промовисале су скуп мера намењен смањењу уплитања државе у економске токове, под називом „Вашингтонски консензус“ или неолиберализам. Мере су подразумевале приватизацију државних предузећа, либерализацију спољне трговине и страних директних инвестиција, смањење буџетског дефицита и јавних давања, укидање функција државе које ометају размах тржишта итд. Увиђајући да економске реформе засноване на овом моделу у многим земљама нису успеле да остваре обећане резултате, Фукујама износи закључак да је недостатак одговарајућих институционалних капацитета државе довео у теже стање од оног у којем би биле да реформа није ни обављена.

У складу с тим, веома је важно бити свестан разлике између делокруга државе, који укључује различите владине функције и циљеве, и јачине државне власти, односно способности државe да планира и спроводи политику и примењују законе (институционални капацитет). Ова разлика се пренебрегава, па се моћ државе често користи као синоним и за институционални капацитет и опсег државних активности.

Требало би, дакле, да постоји одређени степен хијерархије функција државе – тако да су неке важније од других, а неке су непотребне, чак контрапродуктивне. Светска банка у свом извештају о светском развоју (1997) категоризује државне функције у три групе: „минималне“, „средње“ и „активистичке“. „Минималне“ обухватају одбрану, очување реда и закона, јавно здравство, заштиту својинских права, заштиту сиромашних. „Средње“ се односе на образовање, борбу против монопола, социјално осигурање, док су „активистичке“ у вези са индустријским политикама и редистрибуцијом богатства земље. У САД, на пример, имају минималнију државу од Француске и Јапана (ужи опсег активности), али је у оквиру постојећег опсега државних активности моћ америчке државе веома велика.

Постојање високог степена институционалног капацитета нарочито је било важно у посткомунистичким државама које су прошле кроз процес приватизације. Ово стога што иако приватизација подразумева смањење опсега државних функција, она захтева и једно функционално тржиште и висок степен институционалних капацитета државе. Тај капацитет није постојао у постсовјетској Русији, па се већи део приватизоване имовине није нашао у рукама предузетника који би је продуктивно употребили.

Занимљиво је да је нобеловац и либерал Милтон Фридман, који је деведесетих година саветовао земљама у транзицији приватизацију као једини „лек за све болести“, 2002. изјавио да је погрешио и да је владавина права ипак важнија од приватизације.

На крају, да кажемо нешто конкретније и о „изградњи“ и „разградњи“ државе у нашим условима. Познато је наиме, да је након вишегодишњих писаних и усмених препорука из ЕУ, Србија формирала Државну ревизорску институцију, као највише тело надлежно за контролу трошења државних пара. Закон о ДРИ је на снази од 2005. а чланови ДРИ су постављени тек 2007. Ова важна институција, међутим, још тражи своје „место под сунцем“, имајући у виду да није до данас, постала потпуно оперативна. Кад је реч о оваквим „новим“ институцијама подразумевају се, наравно, проблеми са сталним просторијама за рад, које још увек нису обезбеђене (изгледа да су проблеми с адекватним простором за рад хронична „болест“ српских органа задужених за питања антикорупције: индикативан је и случај Управе за јавне набавке).

Сада ћу, ризикујући да будем проглашен за јеретика, подсетити да је у „старој“ Југославији постојао орган који се звао СДК, касније Завод за обрачун и плаћања (ЗОП). Овај орган је, по принципу „све старо руши до темеља“, укинут у Србији 2003. (еквивалент овог органа прагматични Словенци држали су оперативним све донедавно), а као рудимент остала је да постоји Управа за јавна плаћања у оквиру Министарства финансија). Међу упућенијима у банкарска и инспекцијска питања, важило је мишљење да су кадрови ове институције били изузетно квалитетни и да је то једна од ретких „комунистичких“ креација чије постојање и ефикасност нису много оспоравани. А сад замислите ситуацију да ЗОП није укинут и да је само (уз неопходна структурна прилагођавања и кадровске редукције) преименован у Државну ревизорску институцију, а инспектори ЗОП-а у државне ревизоре. По мом мишљењу, данас бисмо имали потпуно оперативну, оспособљену и функционалну ДРИ, а не институцију у зачетку, којa, не својом кривицом, тек треба да изгради структуру, углед и функционалност.

Ето теме за размишљање о изградњи и разградњи државе и институција. А Фукујамину књигу обавезно прочитајте!

Предавач на Високој пословној школи
струковних студија у Новом Саду