Fukujama i funkcionalna država

Frensis Fukujama postao je svetski poznat objavljivanjem svoje knjige dramskog naziva „Kraj istorije i poslednji čovek“ (1992). U knjizi Fukujama dolazi do zaključka da se nakon pada komunizma i trijumfa liberalnog kapitalizma ništa značajnije više ne može desiti na svetskoj pozornici i da je liberalni kapitalizam krajnji domet vladavine čoveka.

Iako zakleti liberal, Fukujama, međutim, u svojoj novijoj knjizi „Građenje države – upravljanje i svetski poredak u 21. veku“ –reafirmiše potrebu za snažnom državom! I objašnjava da se posle završetka hladnog rata pojavilo dosta tzv. propalih država (Haiti, Balkan, Istočni Timor, Kambodža) nesposobnih da rešavaju probleme svog stanovništva. U tom periodu, dakle devedesetih godina prošlog veka, međunarodne finansijske institucije (MMF, Svetska banka), kao i vlada SAD, promovisale su skup mera namenjen smanjenju uplitanja države u ekonomske tokove, pod nazivom „Vašingtonski konsenzus“ ili neoliberalizam. Mere su podrazumevale privatizaciju državnih preduzeća, liberalizaciju spoljne trgovine i stranih direktnih investicija, smanjenje budžetskog deficita i javnih davanja, ukidanje funkcija države koje ometaju razmah tržišta itd. Uviđajući da ekonomske reforme zasnovane na ovom modelu u mnogim zemljama nisu uspele da ostvare obećane rezultate, Fukujama iznosi zaključak da je nedostatak odgovarajućih institucionalnih kapaciteta države doveo u teže stanje od onog u kojem bi bile da reforma nije ni obavljena.

U skladu s tim, veoma je važno biti svestan razlike između delokruga države, koji uključuje različite vladine funkcije i ciljeve, i jačine državne vlasti, odnosno sposobnosti države da planira i sprovodi politiku i primenjuju zakone (institucionalni kapacitet). Ova razlika se prenebregava, pa se moć države često koristi kao sinonim i za institucionalni kapacitet i opseg državnih aktivnosti.

Trebalo bi, dakle, da postoji određeni stepen hijerarhije funkcija države – tako da su neke važnije od drugih, a neke su nepotrebne, čak kontraproduktivne. Svetska banka u svom izveštaju o svetskom razvoju (1997) kategorizuje državne funkcije u tri grupe: „minimalne“, „srednje“ i „aktivističke“. „Minimalne“ obuhvataju odbranu, očuvanje reda i zakona, javno zdravstvo, zaštitu svojinskih prava, zaštitu siromašnih. „Srednje“ se odnose na obrazovanje, borbu protiv monopola, socijalno osiguranje, dok su „aktivističke“ u vezi sa industrijskim politikama i redistribucijom bogatstva zemlje. U SAD, na primer, imaju minimalniju državu od Francuske i Japana (uži opseg aktivnosti), ali je u okviru postojećeg opsega državnih aktivnosti moć američke države veoma velika.

Postojanje visokog stepena institucionalnog kapaciteta naročito je bilo važno u postkomunističkim državama koje su prošle kroz proces privatizacije. Ovo stoga što iako privatizacija podrazumeva smanjenje opsega državnih funkcija, ona zahteva i jedno funkcionalno tržište i visok stepen institucionalnih kapaciteta države. Taj kapacitet nije postojao u postsovjetskoj Rusiji, pa se veći deo privatizovane imovine nije našao u rukama preduzetnika koji bi je produktivno upotrebili.

Zanimljivo je da je nobelovac i liberal Milton Fridman, koji je devedesetih godina savetovao zemljama u tranziciji privatizaciju kao jedini „lek za sve bolesti“, 2002. izjavio da je pogrešio i da je vladavina prava ipak važnija od privatizacije.

Na kraju, da kažemo nešto konkretnije i o „izgradnji“ i „razgradnji“ države u našim uslovima. Poznato je naime, da je nakon višegodišnjih pisanih i usmenih preporuka iz EU, Srbija formirala Državnu revizorsku instituciju, kao najviše telo nadležno za kontrolu trošenja državnih para. Zakon o DRI je na snazi od 2005. a članovi DRI su postavljeni tek 2007. Ova važna institucija, međutim, još traži svoje „mesto pod suncem“, imajući u vidu da nije do danas, postala potpuno operativna. Kad je reč o ovakvim „novim“ institucijama podrazumevaju se, naravno, problemi sa stalnim prostorijama za rad, koje još uvek nisu obezbeđene (izgleda da su problemi s adekvatnim prostorom za rad hronična „bolest“ srpskih organa zaduženih za pitanja antikorupcije: indikativan je i slučaj Uprave za javne nabavke).

Sada ću, rizikujući da budem proglašen za jeretika, podsetiti da je u „staroj“ Jugoslaviji postojao organ koji se zvao SDK, kasnije Zavod za obračun i plaćanja (ZOP). Ovaj organ je, po principu „sve staro ruši do temelja“, ukinut u Srbiji 2003. (ekvivalent ovog organa pragmatični Slovenci držali su operativnim sve donedavno), a kao rudiment ostala je da postoji Uprava za javna plaćanja u okviru Ministarstva finansija). Među upućenijima u bankarska i inspekcijska pitanja, važilo je mišljenje da su kadrovi ove institucije bili izuzetno kvalitetni i da je to jedna od retkih „komunističkih“ kreacija čije postojanje i efikasnost nisu mnogo osporavani. A sad zamislite situaciju da ZOP nije ukinut i da je samo (uz neophodna strukturna prilagođavanja i kadrovske redukcije) preimenovan u Državnu revizorsku instituciju, a inspektori ZOP-a u državne revizore. Po mom mišljenju, danas bismo imali potpuno operativnu, osposobljenu i funkcionalnu DRI, a ne instituciju u začetku, koja, ne svojom krivicom, tek treba da izgradi strukturu, ugled i funkcionalnost.

Eto teme za razmišljanje o izgradnji i razgradnji države i institucija. A Fukujaminu knjigu obavezno pročitajte!

Predavač na Visokoj poslovnoj školi
strukovnih studija u Novom Sadu