Гађање појмовима

Политички појмови имају своју историју и своје конкретно значење и не можемо се њима служити, као што се служимо псовкама, желећи да додамо жестоке зачине у суштински јалове приче. Једноставно говорећи, не можемо се гађати политичким појмовима попут „демократије“, „диктатуре“ или „тоталитаризма“, како се коме прохте и тако уносити забуну у друштвени живот, деградирајући истовремено и саму науку која се бави државом и друштвом.

После познатог расплета у игри формирања нове српске владе, након што је неко добио, а неко изгубио, кренула је лавина оптужби на рачун Бориса Тадића, који се из кругова блиских народњачко-радикалској опозицији, у „озбиљним“ новинама попут нпр. „Правде“, оптужује да у Србији поново уводи диктатуру, тоталитаризам и једноумље. Далеко од тога да је Тадић светац, јер, нажалост, светаца у политичком животу Србије нема још од Светога Саве, али тешко ће бити и да је оличење самог нечастивог. Но управо то желе да му припишу дежурни аналитичари „државотворне“ провенијенције. Будимо искрени, тешко је човеку који се државом и друштвом бави на научан начин да апстрахује од својих политичких убеђења, па да буде потпуно непристрастан, али то не значи да научник треба да узме на себе улогу пророка, па да баца фатве на политичке непријатеље, као и да пише богоугодне дитирамбе политичким пријатељима. Тај посао ипак треба оставити онима који се конкретном политиком баве, док научницима остаје да, бивајући поштени према својим личним преференцијама (тако што их неће скривати глумећи непристрасност ), буду поштени и према захтеву струке, која их обавезује да појаве и појмове тумаче с минимумом професионализма и разборитости.

Кад смо већ код разборитости, ваља рећи да је апсурдно било кога у данашњој Србији оптуживати за увођење диктатуре, тоталитаризма и једноумља, без обзира на то да ли се ради о председнику Тадићу, или о неком другом политичару из било које од водећих партија. Поготово је то апсурдно приписивати политичару који нема једноумље чак ни у сопственој странци, о чему је довољно сведочила расправа о мандатару нове владе, када се профилисало неколико унутарстраначких фракција. Да би се неки режим назвао „диктатуром“ или „тоталитаризмом“, мора најпре да успостави монопол само једне партије тако што ће напросто да укине све остале, што је у својој класичној студији о тоталитаризму закључио Рејмон Арон. Надаље, тоталитаризму, као и диктатури, својствено је промовисање стриктне, ригидне и свепрожимајуће идеологије, која постаје готово нека врста обавезе за све чланове друштва, попут неке религије у коју се има веровати. Управо стога је за тоталитаризам тешко оптуживати политичара из странке која је пречесто оптуживана да нема уопште било какву идеологију, већ да представља скуп интересних лобија, које баш боли уво за политичке вредности. О чињеници да ни Тадићу, ни било коме из његове странке никада није пало на памет да успостави монопол своје партије у политичком животу Србије, забрањујући активност осталих и терајући их у илегалу, није потребно говорити. Можемо се сложити да форсирање исте парламентарне већине на републичком и градском нивоу челника коалиције За европску Србију значи жељу да се доминира нашим политичким животом, али то је још увек прилично далеко од „диктатуре“ или „тоталитаризма“, јер се није изашло из оквира Устава, а и нико није по улицама почео да јури своје политичке противнике. Једно је политичка игра тактизирања и надмудривања политичких противника, а потпуно је друго отворено насиље према политичким неистомишљеницима и униформисање читавог друштвеног живота. Стога је потпуно апсурдно Тадића поредити с Милошевићем деведесетих, или истицати да је он још и гори по питању демократије, јер чак ни Милошевић није никада био диктатор у класичном смислу, или неки до краја реализовани тоталитариста. У стручној литератури се, од Хане Арент до Рејмона Арона, као једини примери чистог тоталитаризма у историји наводе Хитлеров режим у Немачкој и Стаљинов режим у СССР-у, док су политичари попут Де Гола (или у скорије време Путина) бивали карактерисани као снажни и доминантни, али никоме није на памет падало да их оптужи за самовољну диктатуру или тоталитаризам.

Невен Цветићанин,

Институт друштвених наука у Београду