Gađanje pojmovima

Politički pojmovi imaju svoju istoriju i svoje konkretno značenje i ne možemo se njima služiti, kao što se služimo psovkama, želeći da dodamo žestoke začine u suštinski jalove priče. Jednostavno govoreći, ne možemo se gađati političkim pojmovima poput „demokratije“, „diktature“ ili „totalitarizma“, kako se kome prohte i tako unositi zabunu u društveni život, degradirajući istovremeno i samu nauku koja se bavi državom i društvom.

Posle poznatog raspleta u igri formiranja nove srpske vlade, nakon što je neko dobio, a neko izgubio, krenula je lavina optužbi na račun Borisa Tadića, koji se iz krugova bliskih narodnjačko-radikalskoj opoziciji, u „ozbiljnim“ novinama poput npr. „Pravde“, optužuje da u Srbiji ponovo uvodi diktaturu, totalitarizam i jednoumlje. Daleko od toga da je Tadić svetac, jer, nažalost, svetaca u političkom životu Srbije nema još od Svetoga Save, ali teško će biti i da je oličenje samog nečastivog. No upravo to žele da mu pripišu dežurni analitičari „državotvorne“ provenijencije. Budimo iskreni, teško je čoveku koji se državom i društvom bavi na naučan način da apstrahuje od svojih političkih ubeđenja, pa da bude potpuno nepristrastan, ali to ne znači da naučnik treba da uzme na sebe ulogu proroka, pa da baca fatve na političke neprijatelje, kao i da piše bogougodne ditirambe političkim prijateljima. Taj posao ipak treba ostaviti onima koji se konkretnom politikom bave, dok naučnicima ostaje da, bivajući pošteni prema svojim ličnim preferencijama (tako što ih neće skrivati glumeći nepristrasnost ), budu pošteni i prema zahtevu struke, koja ih obavezuje da pojave i pojmove tumače s minimumom profesionalizma i razboritosti.

Kad smo već kod razboritosti, valja reći da je apsurdno bilo koga u današnjoj Srbiji optuživati za uvođenje diktature, totalitarizma i jednoumlja, bez obzira na to da li se radi o predsedniku Tadiću, ili o nekom drugom političaru iz bilo koje od vodećih partija. Pogotovo je to apsurdno pripisivati političaru koji nema jednoumlje čak ni u sopstvenoj stranci, o čemu je dovoljno svedočila rasprava o mandataru nove vlade, kada se profilisalo nekoliko unutarstranačkih frakcija. Da bi se neki režim nazvao „diktaturom“ ili „totalitarizmom“, mora najpre da uspostavi monopol samo jedne partije tako što će naprosto da ukine sve ostale, što je u svojoj klasičnoj studiji o totalitarizmu zaključio Rejmon Aron. Nadalje, totalitarizmu, kao i diktaturi, svojstveno je promovisanje striktne, rigidne i sveprožimajuće ideologije, koja postaje gotovo neka vrsta obaveze za sve članove društva, poput neke religije u koju se ima verovati. Upravo stoga je za totalitarizam teško optuživati političara iz stranke koja je prečesto optuživana da nema uopšte bilo kakvu ideologiju, već da predstavlja skup interesnih lobija, koje baš boli uvo za političke vrednosti. O činjenici da ni Tadiću, ni bilo kome iz njegove stranke nikada nije palo na pamet da uspostavi monopol svoje partije u političkom životu Srbije, zabranjujući aktivnost ostalih i terajući ih u ilegalu, nije potrebno govoriti. Možemo se složiti da forsiranje iste parlamentarne većine na republičkom i gradskom nivou čelnika koalicije Za evropsku Srbiju znači želju da se dominira našim političkim životom, ali to je još uvek prilično daleko od „diktature“ ili „totalitarizma“, jer se nije izašlo iz okvira Ustava, a i niko nije po ulicama počeo da juri svoje političke protivnike. Jedno je politička igra taktiziranja i nadmudrivanja političkih protivnika, a potpuno je drugo otvoreno nasilje prema političkim neistomišljenicima i uniformisanje čitavog društvenog života. Stoga je potpuno apsurdno Tadića porediti s Miloševićem devedesetih, ili isticati da je on još i gori po pitanju demokratije, jer čak ni Milošević nije nikada bio diktator u klasičnom smislu, ili neki do kraja realizovani totalitarista. U stručnoj literaturi se, od Hane Arent do Rejmona Arona, kao jedini primeri čistog totalitarizma u istoriji navode Hitlerov režim u Nemačkoj i Staljinov režim u SSSR-u, dok su političari poput De Gola (ili u skorije vreme Putina) bivali karakterisani kao snažni i dominantni, ali nikome nije na pamet padalo da ih optuži za samovoljnu diktaturu ili totalitarizam.

Neven Cvetićanin,

Institut društvenih nauka u Beogradu