СТВАРНА И ВИРТУЕЛНА БОСНА

Ослобађајућа пресуда Жалбеног већа Хашког трибунала за Насера Орића, док истовремено некадашња председница Републике Српске Биљана Плавшић у 78. години и даље наставља да издржава казну затвора од 11 година, изазива серију врло озбиљних питања: да ли је правда у Хагу селективна, како ће сада влада у Београду одговорити на следећа прозивања из Хага и како лицима која трибунал у Хагу још потражује сада објашњавати „да треба тамо добровољно да оду, а ако су невини, доказаће ту невиност“? Под условом, наравно, да су у Србији и да су доступни органима гоњења Србије?

Како да се о догађајима у Сребрници и око ње коначно сазна цела истина? Ко је од тзв. међународне заједнице дозволио да та од УН снага „заштићена зона“ буде база војних јединица армије БиХ из које су ти војници нападали околна српска места, а по правилу „заштићене зоне“ – Сребреница је морала да буде демилитаризована? Да ли је Сребреница била „мамац“ да се расподела на „добре“ и „лоше“ момке у овим балканским ратовима до краја утврди? Да ли је и ко неке на Палама уверио да могу слободно да уђу у Сребреницу? Зашто НАТО није одговорио на молбе Холанђана у Сребреници за ваздушну подршку? Како је Насер Орић баш уочи напада српских снага на Сребреницу позван и отишао на консултације у Тузлу? И, коначно, је ли тачна прича да генерала Ратка Младића умало нису убили у Сребреници припадници једне јединице Дринског корпуса у тренутку када је нешто хтео да каже о поступању са заробљеницима. Наводно је тада на њега уперено неколико аутомата од стране локалних српских бораца, пратиоци су генерала једноставно стрпали у џип и побегли. Извор приче је врло озбиљан, али генералу Младићу тај догађај на евентуалном суђењу у Хагу вероватно ништа не би помогао.

Одговоре на све то вероватно нећемо никада сазнати, али ће пресуда Насеру Орићу сигурно имати последица на будући живот у БиХ. Који се још од Дејтона креће између стварног и виртуелног. Јер, и по пресудама у Хагу испада да је у БиХ било стварних, али и виртуелних злочина, што само реактивира логику сукоба. Остварити историјско помирење у БиХ у таквим околностима биће врло тешко. Уосталом, то је показало и недавно фудбалско првенство Европе, сврставање и навијање на простору БиХ. Управо је фудбал најбоље показао сву недефинисаност легитимне политичке заједнице у БиХ, растући раскорак између једне виртуелне Босне коју симболизују њене заједничке институције и једне стварне Босне, сачињене од раздвојених заједница.

Овај раскорак је утолико озбиљнији што му се придружила дуготрајна криза јединих простора у којима је вишенационално босанскохерцеговачко друштво колико-толико преживело, а то су урбани простори. Што се тиче хрватско-бошњачких односа, прави тест и улог је Мостар, за српско-бошњачке односе то је, наравно, Сарајево. Наиме, мир после Дејтона није успео да у тим градовима спречи распадање њиховог урбаног и вишенационалног ткива, чак штавише неки тврде да му је и погодовао. Још од маја 1996. Мостар је подељен на два дела, хрватски – западни и бошњачки – источни. Сви каснији напори међународне заједнице да се та подела превазиђе нису успели и повремено је долазило до појава бруталног насиља. После потписивања мировног споразума у Дејтону Република Српска је Федерацији препустила неке квартове и приградска насеља Сарајева које је до тада држала под контролом. Преговарачи су по сваку цену желели да избегну „мостаризацију“ главног града БиХ. Међутим, на брзину обављено уједињење града имало је за последицу егзодус око 100.000 Срба.

Симболички примери Мостара и Сарајева показују колико двосмисленост и неуравнотеженост Дејтонског споразума оптерећују локалну стварност годинама после завршетка рата. Они такође указују и на то колико је сукоб дубоко и трајно променио друштво. Пре рата у БиХ, локална посредовања су доприносила ублажавању етничких разлика. Данас, те поделе се кристализују управо на локалном нивоу. Овај преображај враћа простор БиХ насилној територијализацији заједница и на уништење комшилука или „добросуседства“. Самим тим, друштвени ниво је онај коме теже виртуелна и стварна Босна под претњом да се сударе.На локалном нивоу, неподударност између реалног броја становништва и бирачког тела поприма одмах и форму конфронтације два политичка легитимитета, две територијалне претензије.

У послератној БиХ „метаполитичке“ и „инфраполитичке“ несигурности, како колективне тако и личне, врло су тесно повезане. Управо у том контексту, идеја о новом историјском помирењу у БиХ могла је да се роди само у мислима оних који не знају ништа о динамици босанскохерцеговачког друштва...