Да ли је Србија одустала од националне енциклопедије

Недавно сам прочитао текст господина Зорана В. Поповића, потпредседника САНУ, под насловом „Академија мора да даје ’савете’ и кад је питају и кад је не питају”, у којем он, између осталог, каже да САНУ „учествује у изради Српске енциклопедије”.

Нажалост, ја више нисам сигуран да је то тачно. Наиме, колико је мени познато, САНУ је последњи, трећи том ове енциклопедије објавила 2018. године.

Колико сам обавештен, Србија је вероватно једина европска земља (с изузетком можда Албаније, Црне Горе, Северне Македоније и БиХ), која још нема своју националну енциклопедију, тј. скуп свеобухватних знања једног народа о његовој култури, уметности и наукама. Неко је лепо рекао: „Народ без националне енциклопедије је попут човека без крштенице”.

САНУ и Матица српска су још 1990. године покренуле иницијативу да Србија добије националну енциклопедију, да би Закон о Српској енциклопедији био усвојен тек 2005. године, с планом да у наредних десет година – значи до 2015. године – изађе укупно десет томова.

Негде сам прочитао да је Хрватска радила на изради националне енциклопедије заиста само десет година (1999–2009), с издатих 11 томова, док је Словенија своју националну енциклопедију радила у периоду од 1987. до 2002. и завршила са издатих 16 томова.

Ако би Србија ипак наставила да ради на својој националној енциклопедији, темпом којим је то радила до сада, бојим се да би крај тог сизифовског посла могла да дочека негде између 2040. и 2050. године.

Младен Обрадовић,
Београд