Прате медведе преко сателита

Планина Тара– Да је шумовита планина Тара одвајкада станиште медведа (у овдашњим резерватима их има највише у Србији) добро је познато. Не каже се тек тако „заштићен ко медвед на Тари“. Али да се у новије време ове ретке животиње сателитски прате, кретање њихово надзире и медвеђи живот до детаља научно истражује, недовољно је познато. Сарадњом ЈП „Национални парк Тара“ и београдског Биолошког факултета утемељена је стална брига о медведима, па неки од њих, какво је време дошло, не могу више незапажено тумарати по шумама и горама.

Стручњак за ове животиње са којима је имао много блиских сусрета, а и књигу о њима написао, Миодраг Петровић, руководилац службе надзора у Националном парку, популарних ренџера, објашњава како то раде:

– Медведа ухватимо у специјалне замке, да му се бол не наноси, затим успавамо, обавимо одређена мерења, а онда га „маркирамо“ огрлицом. Она омогућава да сателитски пратимо његово кретање. У огрлици је батерија која траје око две године. За то време, пошто га вратимо у природу, можемо надгледати куда се креће. На сваки сат стиже сигнал где се налази, и то се наноси на карту. Врло су покретљиви, за ноћ и 60 километара могу да пређу. Један је, рецимо, ишао веома далеко, без пасоша прелазио границе. Одавде прво у правцу Рашке, па назад преко Увца дохватио црногорску границу, затим прешао на босанску територију, после чега се опет вратио на Тару. Ево га сада поново у босанским планинама.

То, по Петровићевим речима, медвед чини у потрази за својим природним стаништем које му даје мир. Храна му је важна, али важније је да га нико не узнемирава. Још је давно написано да медвед у животу има два проблема: како да нахрани своје велико тело, али и како да то тело сакрије.

Сматра се да на Тари последњих година има око 40 медведа, више него у минулих деценија. Некад давно било их је педесетак, али ратна дешавања преко Дрине преполовила су тај број. Реч је о мрком медведу, највећем сисару који настањује ретким врстама пребогате просторе ове планине. Медвеђе бројно стање, кажу у Националном парку, прати се преко прихрањивања на хранилиштима. Ова животиња је значајна у еколошком смислу, сваштојед који употпуњује ланац исхране. До 2003. био је заштићен ловостајем, а од тада штити га закон.

У Србији, осим на Тари, медведа има и у планинама источне Србије и на Шар-планини. По бројности ових животиња, Србија је изнад европског просека, код нас их је од седам до осам медведа на 1.000 хектара планине. Постоји предлог да Тара постане репродукциони центар медвеђе врсте за целу Србију. Недавно су, додаје Петровић, одавде два примерка послата у источну Србију, у Деспотовац. Женка са огрлицом за праћење и мужјак, који је само обележен ради препознавања.

– На планини Тари медведа има у кањонима Дрине, Дервенте и Раче, као и на планинском платоу – напомиње наш саговорник. – Врло ретко га људи могу срести. Једино на хранилиштима или, случајно, чобани крај оваца. Он се увек склања од човека. Вероватноћа је један према 10.000 да га човек сретне. Има људи који деценијама раде у Националном парку, мештана који по селима Таре живе, а да никада медведа нису срели. Вешт је, има изванредан њух, добро види, а најбоље чује, па избегава опасност. Приђе он, каткад, и ближе насељима, пређе асфалтни пут, али га је тешко приметити.

Шеф ренџерима на Тари имао је ту „част“ да лично набаса на великог мрког медведа, први пут још пре двадесетак година, на сеоском подручју Јагоштице.  

– Ноге су ми се одсекле – не крије искусни Миодраг Петровић. – Налетео сам, не надајући се, на огромног медведа. Само нас је десетак метара делило. Он је арлаукнуо, а ја се од страха, рефлексно, просто свалио на земљу. Ипак, животиња се примирила и удаљила низ оближњу ливаду. Следећи сусрети које сам имао са медведом били су друкчији, углавном на хранилиштима, где сам га очекивао и пратио ради истраживања и писања књиге. Обазриво, с тим што сам тада ја гледао њега, док он мене није видео.