Приватни вид независности

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, јула – Дарлин Ескаланте (25) постала је „мис” овдашњег националног празника Дана независности, иако још није стекла – личну, приватну независност. Тријумфовала је на такмичењу затвореница, жена на условној слободи и оних којима је потребна помоћ за ресоцијализацију.

Ни она ни њене конкуренткиње нису се приказивале у бикинијима, јер је конкурс уприличен, у лосанђелеској специјалној установи, да би до изражаја дошла – потиснута унутрашња лепота, кроз исповести о борби за личну независност. „За мене независност значи раскидање с циклусом од три генерације затвореника, три генерације наркоманије, напуштање ганга, да се лично пресаберем и да живим с својом децом”, рекла је, уз остало, у свом есеју који јој је донео победничку круну и измамио сузе прво у публици, а потом и њој, коју чека наставак третмана за ослобађање од дроге…

Није „самоубилачки пакт”

На мање драстичан начин, наравно, поводом Дана независности, 4. јула, пресабирали су се и многи Американци сређених живота. Колико су остварени идеали изражени пре 232 године, да ли их и сада уважавамо, колико смо заиста колективно и лично независни, а колико смо заједно и појединачно запали у нове врсте зависности, питања су на која су тражени одговори, јавно и приватно, уз неизбежне ватромете и роштиљијаде.

Једнодушности нема, при том, што је знак да је стање духа – нормално. Али околности нису баш „нормалне”.

Анкете показују да већина Американаца сматра да им се земља „креће у погрешном правцу”, да је пољуљана вера у „амерички сан” (да свако поколење живи боље од родитеља), да је имиџ овдашње државе у свету „пао на врло ниске гране”. Жале се и да им је овај 4. јул био у знаку друге, мучне, четворке, јер је цена бензина премашила износ од четири долара за галон (3,8 литара), што повезују и с „повећаном зависношћу од увоза енергената с Блиског истока” чија су тумбања повећана и овдашњом инвазијом на Ирак…

Многи су забринути и због ситуације у којој се, у име појачаних мера против тероризма, сужавају грађанске слободе, на којима се заснивао овдашњи просперитет. Устав „није самоубилачки пакт”, изрека је једног од давних судија Врховног суда, којим је правдано одступање власти од одредаба највише правног акта, зарад „преких потреба” да се „заведе ред” – а чију садашњу, неозваничену примену, критикује коментаторка „Лос Анђелес тајмса” Роса Брукс. Прихватајући, из других разлога, формулацију да устав „није самоубилачки пакт”, она подсећа да су „очеви нације” и многи потоњи лидери били спремни и на ратове и на своје и национално саможртвовање сваке врсте, да би остварили неприкосновеност људских права, а да сада „неки Американци”, поготову они у Белој кући, готово са задовољством одбацују ту драгоцену вредност зарад националне безбедности. Понекад се питам да ли би се утемељивачи САД и борили за независност да су предвидели садашње понашање сународника, додаје ауторка.        

У темеље Америке уграђене су идеје „неупоредиве посвећености личној слободи и достојанству појединца”, подсетио је у „Њујорк тајмсу” чикашки професор права Џефри Стоун. Али, наставља, временом смо „потамнели тај сјај, прогонећи неистомишљенике, затварајући невине, примењујући тортуру, упадајући у приватности”. Па предлаже: да свом многобројном саветничком окружењу, шеф државе придода и новог саветника – за грађанске слободе.

Коментатор „Вашингтон поста” Дејвид Бродер уверава, међутим, да још од 1974. није забринут за стање основних опредељења Американаца. Подсећа, наиме, како су смогли снаге да принуде тадашњег лидера Ричарда Никсона на оставку, због криминалног прислушкивања политичких ривала, и тиме доказали да „у овој земљи нико, па ни председник, не може да буде изнад закона”. „Вашингтон тајмсу”, блиском владајућим круговима конзервативистичких републиканаца, чини се, пак, да се наговештавају погоршања ситуације у виду – демократског председничког кандидата Барака Обаме. Пребацује му да би „од Америке направио репризу Канаде”. Укратко, чикашки сенатор је „миротворан” као овдашњи северни сусед, али пренебрегава да „Канађани могу да буду ‘голубови’ зато што их амерички ‘јастребови’ штите”.

У уводнику тог листа се такође сугерише како је Канада „љубазнија, мекша и либералнија” и да је „вољенија у свету” од Америке, али да је у њој „мање слободе, могућности, конкуренције и динамичности”. Обама би, закључује уводничар, био добар лидер за такву земљу „колективизма и комфора”, а не за САД…

Расте цена неопредељених

Истраживања јавног мњења указују, међутим, да је Обама засад у предности над републиканским супарником Џоном Мекејном. Додуше, не толикој да не би марио за посебну врсту независности – бирача.

У партијски прилично постојано подељеној земљи, све више су на цени они који су још неопредељени. Биће – језичак на ваги који ће одлучити да ли ће Америка добити првог црнца за председника или досад најстаријег шефа државе у првом мандату.

У том таласу приватне и бирачке независности је и градитељ мостова са Флориде Дејвид Донован (31). Не свиђа му се, изјавио је Асошијетед пресу, Мекејнова спољна политика, а ни Обамина тежња за већу контролу личног наоружања грађана. Каже како некад ухвати себе у мислима да би „најрадије гласао за Микија Мауса”.

Мораће, рекло би се, да „поради на себи”. Можда чак и колико Дарлин Ескаланте. Јер, и он треба да стекне приватну независност – од привида да је политика као „Дизниленд”.