Видимо се на камери

Какво је то време дошло када црквама треба видео-надзор? Последње, ваљда?!

Признајем, био сам апсолутно против постављања тих „свевидећих” скаламерија међ’ фреске и иконе, убеђен да је „небеско око” сасвим довољна заштита, али... Чак ме је и љутила помисао да нам се цркве претварају у отворена студија с директним преносом и видео-записом интимних ћакулања с Господом, међутим... Признајем и ово: много сам био наиван.

Ево су, по ко зна који пут, „свете” камере оправдале своје постојање. Мислим, наравно, на „верника” (веровао је да неће бити ухваћен) који се пре неколико дана самоуслужио молитвеником из Храма светих чудотвораца Козме и Дамјана, у Делиградској улици. Момчић је мирно прошетао црквом, као на распродаји, разгледао шта му по габаритима пасује за ранац и ћап...

Олакшавајућа околност је што се пре крађе прекрстио и целивао икону. И отежавајућа, уједно!

Деловао је као да му није нарочито непријатно и као да тачно зна шта и где да тражи?.. Ко зна, можда му је баш молитвеник фалио да комплетира свој мини храм, па сад „богослужи” у приватној пракси?!

Добро није стао да испробава мантије и митре...

Није ово ни први пут, нити највреднија ствар која је украдена из те цркве. Нити су камере једини уљез на сакралној слици! Има ту и аларма, сензора, шипки... Свакојаких „библијских” чуда...

На добром смо путу да нам богомоље заличе на филијале страних банака. С пуним правом. Занеће се, данас-сутра, неки фрескосликар па ће изнад рамена свеца осликати и систем за видео-надзор...

Памтим, а памтите сигурно и ви, није тако давно било када су порте остајале отворене и пошто се црквене двери навече затворе. Данас их ни Сергеј Бупка не би прескочио... Има у њима по два метра кованог железа, са све припадајућим копљима на врху.

Но, нису само богомоље окамерене и окавежене на правди Бога и неправди људи. И обданишта су, видим. Махом, сва. Из сличних разлога као и цркве. По чистоти и невиности базмало истородна места. На удару истоветне пошасти – људског безумља.

Уз те високоумне системе обезбеђења више личе на мала, шарена „нуклеарна постројења” која чувају велике тајне, неголи на оазе безбрижног одрастања наше деце.

За разлику од цркава, обданишта још и демолирају. Сатру их, као што им је и памет сатрта, вероватно. Ваљда су велики, моћни и постојани само ако здробе коцкице, смрве страшне креветиће и изгризу патофнице... Можда само пластелином могу да закрпе те страшне рупе у свести?!

Како год било, ситуација је гора него што наоко изгледа. Не претерујем, верујте.

Јер, није ово тек слово о бесрамној крађи, колико о томе у шта се претварамо, илити, против чега немамо храбрости и воље да се боримо.

Најлакше је поставити камеру да зуји из ћошка – ако је то решење.

Али, шта ћемо с оним системом за надзор, у главама, којем су, изгледа, батерије на резерви?!

Премрежимо ли сваки тренутак својег постојања, шта нам онда остаје од њега?! Треба ли да дозволимо да нам свакодневица постане само оно што камере забележе?

Па, опет, можда све ово (не крађа, наравно) и није тако лоше. Можда некоме и одговара тај непосреднији однос с Богом: „Оче наш, ти што јеси на небесима, уколико ме чујеш, или видиш преко камере, услиши моју молитву”...

Видео-надзор на градским гробљима нисам помињао овог пута јер, тек он, нажалост, није никаква новина. Нису досад забележили ниједан случај „васкрсења”, али крађе читавих споменика – јесу, и те како.

Шта ће човек, грешком смота плочу испод мајице, шта он зна шта је 200 кила...

Али, то је тек прича за себе и о њој неки други пут. Дотад, видимо се – „на камери”...