Повратак Николаса Бернса

Бајденова влада, која као и претходна администрација верује да је Кина најважније спољнополитичко питање за Америку, намерава да у Пекинг за амбасадора пошаље дипломатског ветерана Николаса Бернса, који је на Балкану остао у сећању као један од важнијих Клинтонових сарадника за време ратова деведесетих година 20. века.

Већ и сам одабир амбасадора шаље поруку о томе колики значај земље придају билатералним односима, па Кина намерава да у Вашингтон пошаље Чина Ганга, блиског сарадника председника Си Ђинпинга, док се шеф Беле куће Џозеф Бајден одлучио за Бернса, сазнаје „Волстрит џорнал”.

Уколико Бернс постане амбасадор у Пекингу, биће то његов велики повратак на политичку и дипломатску сцену након што су у Бајденов тим ушли и поједини други званичници из Клинтонове ере. Бернс је радио као портпарол Стејт департмента од 1995. до 1997, а пре тога је пет година био у Савету за националну безбедност у Белој кући. Остао је у дипломатији и са доласком републиканске администрације Џорџа Буша, који га је послао за амбасадора у НАТО (2001–2005) и поставио за подсекретара у Стејт департменту (2005–2008). Налазио се и међу преговарачима кад се с Ираном договарао споразум о нуклеарној енергији, да би последњих година предавао међународну политику на Харварду. Ради и за лобистичку фирму, међу чијим су клијентима и произвођачи оружја и коју је основао Вилијам Коен, Клинтонов министар одбране у време кад је НАТО бомбардовао Србију.

У прошлогодишњој предизборној кампањи Бернс је био један од Бајденових спољнополитичких саветника, а у веома је добрим односима с државним секретаром Ентонијем Блинкеном.

На простору бивше Југославије Бернс је остао у сећању као портпарол Стејт департмента у време кад се у Дејтону у Охају договарао мировни споразум за прекид рата у Босни и Херцеговини. Био је десна рука Ричарда Холбрука, тадашњег главног америчког преговарача. И као члан Савета за националну безбедност, Бернс се налазио међу званичницима који су стварали америчку спољну политику за време ратова у БиХ и Хрватској.

И током касније каријере често се освртао на своје искуство на простору бивше Југославије. Тако се у тексту у „Бостон глоубу” 2014. запитао да ли и у Сирији треба да се догоди Сребреница да би међународна заједница коначно деловала. У том коментару пише да као некадашњи званичник Стејт департмента може да посведочи из прве руке да су у западним престоницама осећали срамоту што нису спречили највећи масакр у Европи после Другог светског рата. Како додаје, преломни тренутак за администрацију којој је припадао био је јул 1995, кад су босански Срби побили 8.000 мушкараца у Сребреници, после чега је влада Била Клинтона одлучила да их бомбардује. У јеку грађанског рата у Сирији, Бернс се питао колико још људи тамо треба да погине да би председник Барак Обама и остатак међународне заједнице били довољно посрамљени да би се амбициозније укључили у сукоб.

Обамина влада се никад у Сирији није одлучила на свеобухватну интервенцију какву је заговарао Бернс, али је то било довољно да прогресивни медији сврстају овог дипломату у агресивнији део америчке спољнополитичке елите. Информативни сајт „Интерсепт” подсећа да је Бернс подржавао и инвазију на Ирак и да је за узбуњивача Едварда Сноудена, који је открио да Национална безбедносна агенција врши масовни надзор, казао да је „издајник”. Бернс је касније признао да је његова подршка ирачком рату била „прилично озбиљна грешка”, мада му вероватно у актуелној администрацији не би превише замерали ни да је остао при старом ставу, јер је и Бајден као сенатор гласао за напад на Ирак.