Герила и пилетина

То што је пилетина примећена у понекој продавници узбудила већину Кубанаца више него одлазак Раула с чела Комунистичке партије, не умањује историјску битност краја каријере за презиме Кастро. Након шест деценија еру маслинастозелених униформи смењују беле кошуље и кравате. Револуционарне вође наслеђују они рођени у време када су браћа Фидел и Раул национализовали сву имовину на острву у америчком власништву. За свет у овоме има снажне симболике. Што се тиче неких Кубанаца којима је живот прошао под сенком породице Кастро и младих који у задње време демонстрирају и смеју да користе интернет, нити романтичарски гледају на прошлост нити у заносу чекају будућност. Разлог је прост. И сутра ће гладна уста правити гужву испред радње у којој се појавила пилетина. Не очекују да ће одлазак герилског команданта довести до значајних промена у скорије време, поготову што је, када се повукао с чела партије на „конгресу континуитета” рекао да земља неће прихватити обавезу да прави уступке када је реч о „спољној политици и идеалима”. Раул се није одрекао принципа револуције и социјализма, а неће ни његов наследник који не одише Фиделовом харизмом нити Рауловим ауторитетом. Он ће се са командантом консултовати око најважнијих стратешких одлука. Нови председник који је Кастро у свему осим презимену, рекао је да ће Раул увек бити присутан.

Куба ће док је жив бити под његовом сенком. Кастро званично одлази, а „кастризам” остаје. Иако је живео у сени старијег брата, Раул је био само мање харизматичан. Његово комунистичко опредељење у студентском периоду и касније пријатељство са Ернестом Геваром зацртало је судбину земље у наредних 60 година, а и дуже ће. Кубанце је док је Раул био председник обрадовало повећање плата и пензија и опуштање стега на употребу мобилних телефона и интернета. Радовали су се када се руковао у Хавани са Бараком Обамом 2016, у години смрти свог брата. Последња истакнута фигура Хладног рата се повлачи након што је покренуо политичке и економске промене, за већину грађана недовољне да зароне у најтежу економску кризу од пропасти Совјетског Савеза. Прошле су 62 године како су револуционари ушли у сукоб с Вашингтоном. Синови угледног узгајивача шећерне трске, у чијим пољима је Раул волео да позира, успели су да задрже комунистички режим упркос паду совјетског савезника. „Последњи” Кастро Кубу оставља у атмосфери дубоког генерацијског раскола. Млади траже веће економске и политичке слободе, а отпор пружа тврда линија војних и партијских званичника, те грађана који су и даље одани револуцији. Раул има четворо деце, нове генерације породице које иза сцене контролишу економска и безбедносна питања. Иза димне завесе зване транзиција власти остају нетакнути његова комунистичка влада и моћна војска. Када се повукао, његов зет, који је на челу војне компаније која контролише државне хотеле, луке и инфраструктурне пројекте, именован је у извршном одбору комунистичке партије.