Пандемијски вашар таштине

У историји директних преноса доделе најпрестижнијег „чикице” на свету – статуетe америчког Оскара, не памти се толики пад гледаности. Изражено у процентима тај пад износи чак 58 одсто у односу на прошлу годину на самој територији САД. Пандемија је узела данак.

Коме је до гледања тог највећег планетарног вашара таштине што га је изнедрила пребогата америчка индустрија забаве – он се ионако већ поодавно дави у холивудски исфорсираној и поприлично лажној расној, класној, родној и свакојакој политичкој коректности – када људи широм планете имају много важнија посла и приоритете. Свакодневно брину за здравље и живот, за опстанак и задржавање посла и радних места, за долазак на ред за вакцинацију, за повратак у редовне животне колосеке. Брину да не би завршили управо онако како је завршила јунакиња победничког филма „Земља номада”. У приколици, уместо стана или куће, без новца, посла и међу онима које у Америци називају „белим смећем”.

Показало се да понуђено бекство од стварности у виду вишечасовне гламурозне оскаровске ноћи овог пута није упалило. Незаинтересованост је свеопшта.  Разлог за то не крије се само у горенаведеним свакодневним пандемијским мерама америчке и светске популације. Треба га потражити и у чињеници да је за Оскара номиноване филмове мало ко на свету гледао. Биоскопи су били затворени (у највећем броју земаља и даље је тако), а привилегију статуса филмског гледаоца имали су само они који су могли да приступе онлајн платформама филмских фестивала на којима су били приказивани претплатницима Нетфликса (попут десетоструко номинованог „Манка”, на пример) или је била реч о ретким европским срећницима којима је без обавезног карантина у септембру прошле године било дозвољено путовање на Венецијански фестивал где је управо филм „Земља номада” кинеске редитељке, досељенице у САД Клое Жао, (Chloé Zhao – Кинези би њено презиме изговорили: Џао) освојио „Златног лава” за најбољи филм, па и онима који су га уживо на великом платну гледали на фестивалу у Сан Себастијану у строго контролисаном пандемијском режиму.

Од венецијанског „Лава” до освојеног Оскара на 93. додели – за најбољи филм и за најбољу режију и за најбољу главну женску ролу у тумачењу продуценткиње „Земље номада” Френсис Мекдорманд (ово је њен трећи Оскар у главној глумачкој категорији, једино Кетрин Хепберн има више) – и дебитанткиња Клое Жао (Џао) уписала се у оскаровску историју као прва Азијаткиња којој је то пошло за руком и као тек друга жена-редитељ најбољег филма којој је икада припала ова статуа. Холивуд је тако и ове године проширио расни и културни „спектар боја” (сетите се само прошлогодишњег вишеструког тријумфа јужнокорејског редитеља Ђуна Бонг Хоа и његовог „Паразита”), с нескривеном намером да помало „испегла” тренутно повишену америчко-кинеску напетост (нетрпељивост и нарастајућу отворену мржњу) на домаћем терену и пошаље поруку тамо где треба.

Има у овом и оваквом холивудском гласачком замешатељству (Америчка академија за филм) још покоја скривена порука, а она се у слободној интерпретацији може прочитати и као: „Нисмо вас заборавили, волимо и вас”. Таква порука је са холивудског Олимпа упућена белој америчкој сиротињи, тим америчким номадима што се у својим покретним домовима селе с краја на крај огромне земље у потрази за послом и тешком и горком кором хлеба. Управо су они јунаци филмске приче америчке дошљакиње из Кине (Клое Жао је рођена у Пекингу) чије је дошљачко око врло брзо уочило и ову страну америчке свакодневице.

 После свега, да ли је њен филм заслужио Оскара? У конкуренцији каква је овог пута била може се рећи да јесте. Реално, њена „Земља номада” пати од свих оних бољки од којих пати огромна већина филмова које називамо „амерички независни филм”. С малим буџетом, а са стваралачким жаром –својственим дебитантима жељним да одмах и у што већим количинама покажу шта све знају и умеју и уз то створе „оригинални” филм који ће имати и уметничку вредност, дела из ове и овакве кинематографске „фиоке”  често подбацују, буду предуга, чак и тешко гледљива. Срећом, Клое се завидно вешто ипак „испетљала” из низа замки што их је сама себи преамбициозно наметнула. „Земља номада” јесте непотребно дугачак (у неким деловима понављајући) филм, али је и поетичан, друштвено ангажован и у деловима веома искрено посвећен људима и природи...

Оно што у филму највише „шкрипи”  јесте недовољна редитељска контрола главне глумице, уједно и продуценткиње Френсис Мекдорманд. У најкраћем, Клое Жао је подлегла њеном ауторитету. Мекдормандова је за њу била прекрупни залогај и редитељски утицај на њену (у случају овог филма не претерано инвентивну) глумачку појаву у готово сваком кадру није био онолико велики колико је то пожељно да би филм био и чвршћи и бољи...

Прошла је још једна оскаровска халабука – ова дочекана млако – и сада је на публици да погледа награђене филмове на београдском Фесту који ускоро почиње.