Живимо у друштву пуном табуа

Драма „64” Тене Штивичић, у режији Алисе Стојановић, о женама и мушкарцима, деци и родитељима, стварности и машти, нови је глумачки искорак Хане Селимовић, уједно први у својству сталног члана Атељеа 212. Представа прати интиму савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања: сопствених, изневерених, међусобних и оних које им намеће друштво. Премијера је изведена на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212. Сценограф је Дарко Недељковић, костимограф Јелисавета Татић Чутурило, композитор Иван Бркљачић. У представи „64” играју и Милош Тимотијевић, Јелена Ђокић, Владица Милосављевић, Бранислав Зеремски, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић и Денис Мурић.

Иза даровите Хане Селимовић су бројне позоришне и филмске улоге: Дуњаша, Мајка, Сена Зољ, Олга, Цмиља, Јула, Анабел, Саша, кћи Лебедових, Анисја, Дорина, односно Мила, Роса, Лени, Дивна Дукић, Јована Несторовић....Шта се заправо крије иза наслова „64”? Чиме вас је освојила сценска поетика Тене Штивичић ?

Морам да признам да ме је пре него што сам и прочитала сам комад, прво освојила идеја о раду са Алисом Стојановић. Она је редитељ многих представа које сам веома волела и прижељкивала сам нашу заједичку сарадњу. Слично је и са Тениним текстовима, ценила сам их као публика, и десило се да ево први пут када имам прилику да играм у нечему што је она писала, имам утисак да нема тачније драме, тренутка, ни улоге за мене, сада. Тена је пре свега једна паметна и духовита жена. А ја волим такве жене. Њен начин писања је бистар, убадајући, са пуно хумора, заправо веома политичан и застрашујуће савремен. Није тешко бити освојен нечим таквим. Број 64 је број призора из живота једног пара, о коме гледамо представу.

 У овој драми Тена Штивичић проговара о женама и мушкарцима, о деци и родитељима... Шта вам је у случају ове представе било најважније?

Најбитније ми је било да у овим суманутим околностима успемо да створимо нешто што нас се свих тиче. Мислим да живимо у времену које је толико извитоперено да је врло тешко наћи тему коју уметност може да обрађује, а да нас се та тема заиста тиче. Некако је стварност доминантнија и упечатљивија од свега што уметност може да понуди. Ова представа пак говори о доминантној стварности која меље, у којој се људи без обзира на најбоље намере једноставно изгубе. О томе како су неизговорене, а подразумеване речи склизак терен, о томе шта је заправо одговорност, и за кога смо ми одговорни. Да ли једни за друге или је свако сам, на крају? Мислим, дакле, да су у питању врло универзалне теме, без обзира на специфичне околности о којима сам текст говори, које на неки начим служе као лакмус папир који разоткрива неуралгичне тачке савременог друштва, ако ишта слично друштву и постоји. Овај текст говори о људима под притиском. Дакле, мање више, о свима нама.

Тену Штивичић је одувек занимало да пропитује стереотипе, изокреће прихваћене наративе. У драми „64” разоткрива интиму савременог брачног пара који се ломи под теретом очекивања: сопствених, изневерених, међусобних и оних које им намеће друштво. До каквих прознаја сте дошли током процеса проба?

Колико год да се ми осећамо еманциповано, „без обзира на све наше прогресивне и савремене идеје”, како каже моја јунакиња, ми живимо у друштву пуном табуа. Самим тим и у друштву пуном стега. А тo осећање се понекад најбоље отпушта гласним говором о осетљивим темама. Тело једне жене, њени хормони, менструације, менопаузе, трудноћа, одлука о рађању, одлука о заједничком животу или браку, одлука о избору професије, све то делују као нешто што се подразумева. А ништа се не подразумева. Дакле, све су то теме о којима се мора говорити, истрајно, док оне заиста не постану налик на „добар дан”.

Каква је у том контексту судбина ваше јунакиње? Које дилеме су вас мучиле док сте проналазили сценска решења за одсликавање свих нијанси њене личности ?

Никада није упутно говорити о дилемама унутар процеса, пре свега јер оне звуче много баналније него што људи воле да говоре у интервјуима. Ја сам се, рецимо, повремено питала умем ли и даље да глумим, да ли сам икада умела, шта је данас уопште смешно, да ли ће заиста на крају свега овога у салу ући публика, и ако проглумим, да ли ћу ослабити пет кила до премијере. Кажем вам, много мање интелектуално, него што читаоци воле.

У каквој атмосфери сте радили представу?

С обзиром на околности, представа је настајала у магично познатим околностима, налик на нормалне. Хвала Атељеу на томе.

Човека мењају околности. Прилагођава се. Шта све човек у налету времена мора да потискује у себи?

Човек мало тога треба да потискује, сем ако тиме не угрожава на озбиљан начин друге људе. Рецимо када осетите потребу да жену упитате кад ће се удати или да је посаветујете да би било боље да има децу уместо кућне љубимце, када за жену која пријави злостављање поставите питање, зашто не раније, зашто баш сада, када осетите порив да анонимно на интернету напишете нешто увредљиво и ружно о било којој особи, предлажем да тај необичан нагон потиснете. Потискивање некада уме бити и корисно.

Како видите будућност позоришта?

Да умем да видим будућност, верујем да не бих била глумица. Оно што пак умем то је да верујем да је позориште преживело и горе. И да ће преживети и ово. У ком облику ће преживети, то је већ до нас. А да ли имам поверења у људе, то је већ сасвим друго питање.