Са Љајићем у истој влади

Потписивањем споразума о сарадњи са Г17 плус и практичним раскидом коалиције са ДСС-ом, Бошњачка листа за европски Санџак обезбедила је ДС-у потребну већину за формирање нове владе, а носилац ове листе и актуелни градоначелник Новог Пазара Сулејман Угљанин себи је обезбедио место министра без портфеља у кабинету Мирка Цветковића. У ову владу улази упркос томе што су му и народњаци нудили министарско место и што је недавно говорио да не може у владу са странком Вука Драшковића коме не може да опрости чувену изјаву из 1990. године: „Ко год по српској земљи маше турским барјацима остаће и без барјака и без руке”.

Сулејман Угљанин рођен је 20. новембра 1953. године у Бошњачкој махали у Косовској Митровици, од оца Мурата и мајке Вехибе, као пето од седморо деце: „Моји родитељи, дедови и прадедови су из Санџака. Мој деда био је власник Звечана, после 1918. су му га одузели. Још има тапије на ту земљу”, тврдио је 2000. године.

Школовао се у Митровици и Приштини, а потом у Сарајеву уписује стоматологију. За време студија активно се бавио боксом. Иако су му, како је говорио, у Сарајеву нудили двособан стан да остане у боксерском клубу и тренира подмладак, по завршетку студија враћа се у Нови Пазар, где се запослио као стоматолог у Медицинском центру. Ожењен је Мерсијом и има четворо деце, три ћерке и сина.

По националности је Бошњак, по вероисповести муслиман, један је од оснивача Странке демократске акције у Сарајеву. 26. маја 1990. године. Основао је СДА Санџака 29. јула 1990. године и њен је председник до данас. Кандидовао се на изборима за председника Србије децембра 1990. године и освојио 109.500 гласова, заузевши четврто место од 33 кандидата. На иницијативу СДА Санџака, октобра 1991. године одржан је референдум на коме је чак 98 одсто грађана подржало потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака с правом прикључења једној од суверених република.

Септембра 1993. године, у време док се налазио на међународној конференцији у Женеви, за Угљанином је због „сепаратизма, претње територијалном интегритету СРЈ и поседовања оружја” издата потерница и налог за хапшење. Спас налази у Анкари, где је провео наредне три године. У његовом одсуству СДА се поделила, а део чланства одлази за тадашњим генералним секретаром странке Расимом Љајићем. Данас се непрекидно боре за власт у Новом Пазару, један другога заобилазе у широком луку, али сада ће ипак седети у истој влади

У земљу се враћа септембра 1996. године. На београдском аеродрому дочекан је црвеним тепихом, да би на новембарским изборима постао савезни посланик у Већу грађана СРЈ. Средином јула 1997. године реактивира се оптужница против њега из 1993. године, па је након што му је одузет посланички имунитет ипак саслушаван у новопазарском Окружном суду.

Данас није радикалан као некада, те вехабије са санџачких голети назива „мишевима који немају упориште у народу”, оптужујући полицију да не чини ништа да открије чланове вехабијског покрета. Док су га у Србији оптуживали за „удруживање ради непријатељске делатности”, из БиХ су га прозивали да шурује с тајним службама званичног Београда. Истовремено, део Бошњака окривљује га за раскол међу 150.000 верника исламске заједнице у Србији.

Радикалан став задржао је само према новинарима београдских медија којима никада не даје интервјуе.