Масовне парнице штите „малог човека”

Кад се прочита текст „Феномен масовних парница” не може да се не стекне утисак да је за стање у судству Републике Србије због великог броја тужби с истим правним основом, као и за трошкове из буџета Републике Србије исплаћене по тужбама с истим правним основом, крив адвокатски еснаф. Ово напросто није тачно, јер тужба и учешће адвоката долазе на крају процеса који обично почиње нестручним радом надлежног органа и ускраћивањем или умањењем одређеног права. Пренебрегнута је кључна ствар свих поступака где је једна страна државни орган. А то је несавестан и нестручан рад органа државне управе, који су својим пропустима у раду и погрешном применом закона нанели штету обичном малом човеку.

Колики је износ нанете штете овде није од значаја. Штета је штета. Штета мора да се надокнади, и то је у оваквој Србији могуће само у судском поступку, јер држава, иако свесна својих пропуста, не нуди решење спорних ситуација и извесног губљења парница, вођена је логиком „великих бројева”, свесна да је неће сви оштећени тужити. Да се грешка призна и сви оштећени обештете мимо суда парница не би ни било, ко ни трошкова истих. Тај исти мали човек, кога је држава оштетила ускративши му или смањивши неко право, мора своје обавезе према тој истој држави и њеним органима, као и предузећима, да извршава у року, јер у супротном следе санкције. Када мали човек од своје мале плате плаћа држави – у реду је, а када држава њега ускрати за одређено право и кад он то своје право покуша на суду да докаже и за њега се избори, поставља се теза да су криви адвокати и да су они узрок великог броја тужби. Стоји чињеница да је држава савесно и одговорно поступала не би било места тужби, тако да на делу имамо класичну замену теза.

У тексту објављеном 29. априла говори се и о „банкаркама”. Мора се истаћи чињеница која се из чланка не види, већ су у исти кош стављени и поступци против органа државне управе и јавних предузећа у власништву државе, с једне стране, и поступци против привредних друштава, и то друштва капитала – банака, с друге стране. Након великог броја потврђујућих пресуда против банака јасно је да су банке годинама од малог човека наплаћивале, и то неосновано и незаконито, разне трошкове – обраде кредита, одржавања кредита, праћења кредита... Да ствар буде гора, банке и дан-данас послују незаконито и трошкове наплаћују, а нема гласа ни НБС ни других надлежних органа да се банке санкционишу или престану с таквом праксом. Поставља се питање да ли би банка опростила малом човеку који остане без могућности за исплату доспеле рате кредита. Мислим да одговор сви знамо.

Такође се мора истаћи чињеница да су у споровима против државе потраживања оштећених у просеку минимум 50.000 динара, док се у чланку тенденциозно наводи да се највећи број парница води због 3.000 динара, али без навођења да су управо то износи које су банке незаконито наплаћивале. Стиче се утисак да богати и јаки (у овом случају банке) могу да раде шта хоће, да годинама послују незаконито, а кад мали човек успе да оствари своја права и врати незаконито наплаћено, без обзира на износ – криви су адвокати.

Миливој Јанковић,
адвокат, мастер пословног права и специјалиста за корпоративно управљање