Командант ђенералових сатова

Горњи Милановац – Свакога јутра, после литургије, Милета Јеремић се пење уз 49 степеника на звоник цркве Свете тројице да би навио механизам четири велика сата. Јеремићу су 72 године, још од младости храмље, од када је на фудбалу повредио десно колено, а у левој нози има металну шипку, уграђену пре три године, када је поломио бутну кост.

– Од малих ногу су ме привлачиле висине, и дословно и метафорично. У петој години сам се свакодневно пео на врх шљиве маџарке у нашој авлији. Мајка би ме, у страху да се у том пентрању не повредим, конопцем везивала за стабло. Плакао сам и драо се све док ме не би чула баба Мица, наша комшика; дошла би, одвезала ме и одвела својој кући. Кад су гимназијалци Милановца, 27. марта 1941. године, градом узвикивали „Боље рат него пакт”, закључио сам да је то нешто важно и пошао сам да им се придружим. Мајка ме је стигла на пола пута, вратила кући и тако ме је спречила да и ја постанем носилац Споменице 1941 – каже нам у шали Милета.

Из црквеног летописа сазнајемо да је цркву започео кнез Милош „за спас душе свога брата Милана”, 1860. године, а, две године потом, довршио ју је кнез Михаило. Паре за постављање сатова на торњу дао је армијски ђенерал Божидар Терзић „у спомен на мајку Јерину”. Било је то после Првог светског рата. Један немачки војник је, године 1941, пуцао у сатове, јер нису показивали исто време као у Немачкој.

– Године 1974, председник општине Душан Папић ми је наложио да, како-тако, поправим сатни механизам на цркви. Довео сам мајстора из земунске фабрике сатова ИНСА, био сам му асистент и подоста научио о старом сатном механизму. Отада је мени пало у „државни задатак” да одржавам и навијам сатове, једине јавне часовнике у граду. То радим пуне 34 године. Истина, пре три године сам поломио бутну кост при паду низа степениште, провео сам читав септембар у болници и тих 30 дана сатови нису радили – прича Јеремић.

Милета рече да ће се бринути да Милановчани имају тачно време докле год може да се пење на звоник. Желео би да обучи некога како се то ради, али интересовања нема. Додуше, једини који је једном изразио спремност да „продужи живот сатовима” јесте професор физичке културе Дмитар Радоњић. Већ је време да обука почне, али Радоњић се не појављује. Да ли се предомислио – пита се Милета.