Потрошачки стампедо и морална граја

Фотографије и снимци из тржног центра „Ушће” на којима се (по ко зна који пут) види стампедо зајапурених „двоножаца” који хрле да стигну до места на коме их чека ваучер вредан 3.000 динара изазвао је велику позорност медија и дежурних евалуатора који су осудили овакво понашање.

За разлику од класичног стампеда у коме људи или животиње безглаво јуре у неодређеном правцу, овде је циљ јасан – стићи први како би се обезбедила обећана награда – потрошачки ваучер.

То није чудно с обзиром да је за савременог човека потрошња подједнако важан инстинкт као што је за четвороношца спасавање сопственог живота. У оба случаја, дакле, стампедо је последица инстинктивних радњи које подстиче рад хормона, а не свесна одлука или промишљен план.

Како се догодило да је потрошња постала инстинктивна радња која се отргла цивилизованом понашању. С тим да овде није реч о потрошњи која треба да задовољи егзистенцијалне потребе које деле живот и смрт – о чему сведоче безбројне ситуације у којима социјалистички човек стрпљиво чека у реду за црни хлеб и зејтин?

За разумевање овог феномена није довољна само критика потрошачког друштва у коме се изједначава „имати” и „бити”. Потребно је уочити да савремено друштво свој опстанак заснива на потрошњи. Некада је кључни проблем свих друштава био како произвести довољно робе да се задовоље потребе људи, а данас је кључни проблем како продати оно што се произведе да би се производни циклус наставио.

Да би се то омогућило потрошња је умногоме сведена на инстинктивни ниво. Рекламе, посебно оне упућене деци, осмишљене су тако да пробуде ирационалне пориве.  „Зграби”, „Буди оно што јеси”, „Када си гладан ниси сав свој”, „Још” итд., само су неки од примера који показују да њихов циљ није промоција производа него буђење ирационалних порива. Сличан ефекат се постиже када се потрошња повезује са табу-темама као што је сексуалност. У свим тим случајевима главни циљ је разобручавање инстинктивног понашања.

Али ослобађање нагонског нужно подразумева уклањање наслага цивилизованости. Цивилизованост, у суштини, није ништа друго до потискивање и контрола нагонског. Та контрола некада подразумева одлагање природних потреба, некада њихово естетско преобликовање, а неретко потчињавање индивидуалних потреба општем интересу. У сваком случају, међутим, цивилизованост подразумева све супротно императиву да се сада и одмах задовољи нагонска потреба и страст.

У бити, небитно је о каквим се поривима ради. И племенита страст као што је дивљење нечему или некоме коју, на пример, показују групе фанова, или жеља да се напречац осуди и казни неко непожељно понашање – тако типично за тзв. твитер заједницу, могу попримити израз нецивилизованог понашања. У том смислу, подједнако је било одвратно слушати и читати коментаре моралних проценитеља који су ову прилику искористили да дају одушка својој инстинктивној мржњи према свему што не разумеју.

Једва да се могла уочити битна разлика између стампеда необузданих потрошача и моралне граје и вербалног стампеда коју је произвела наводна одвратност према нецивилизованом понашању, а заправо интелектуална тупост, дневно политиканство и ничим поткрепљена морална узвишеност плејаде душебрижника која се јавила поводом овог случаја.

Још једна тема, повезана са нагонима и цивилизовањем, појавила се протекле недеље. Реч је о све учесталијим покушајима да се релативизује сексуално насиље.

Наметање сопствене воље другом бићу је универзална појава. Испољава се у свим сферама живота укључујући и сексуалне односе, а кључна разлика је у томе да ли се воља намеће присилом (стварном или претњом) или уз добровољни пристанак подређене стране. Вебер је објаснио да се туђа воља може добровољно прихватити било услед уверења у посебност онога чијој се вољи неко подређује, било под притиском обичаја, или услед сагласности са општеобавезујућим правним нормама.

Ако ову типологију применимо на нашу тему, лако је уочити да се слободни сексуални односи углавном базирају на харизматској основи која подразумева „покоравање” услед уверења у посебност партнера. У браку, осим тога, сексуални односи се заснивају и на обичају. Поставља се, међутим, питање на чему се заснивају инкриминисани случајеви сексуалних односа о којима ових месеци бруји домаћа јавност?

Без обзира на то да ли је реч о силовању, подвођењу, проституцији или злоупотреби положаја – ништа од наведеног није засновано ни на једном од поменутих добровољних облика „покоравања”, а посебно не на општеприхваћеним правним нормама.

Све чешће се, међутим, могу чути релативизације како се „под утицајем Запада” гуше „природни” људски нагони, па ће тако, брину се оцвали Дон Жуани, и удварање постати забрањено.

Међутим, нема ничег неприроднијег, а истовремено мање цивилизованог од „удварања” злоупотребом друштвеног положаја. Друга је ствар да ли је то, под утицајем различитих околности, постао обичај који се због тога више и не види као проблем, већ се као проблем жели приказати спутавање тих „природних” нагона.

Професор на Филозофском факултету у Београду