Лепљење мултиетничке амфоре

Брчко – Творац „Потемкиновог села” на десној обали Саве желио је да направи мустру по којој ће се равнати свеколика Босна и Херцеговина. Од општине је створена „државица у држави” и названа Брчко Дистрикт. Од Дејтона до данас се променило неколико међународних супервизора, али увек је „капа” свему био(ла) Американац(ка). Прекоокеански стратег је хтео да покаже како се, из крви и разарања, рађа и ствара мултиетничко друштво, хомогено, срећно и задовољно.

Брчко је било, до почетка рата, уистину мултиетнички град; не само зато што су његовим улицама ходали Хрвати, Муслимани и Срби. Говорило се једним језиком, при чему су карактеристични изрази за један народ, спонтано и без одбојности, прихватани у вокабулару друга два народа. Учило се из истих уџбеника. У КУД-у „Вељко Лукић Курјак” певали су и играли Спасоје, Сенада и Звонимир; у клубовима, књижевном и ликовном, стварали су и дружили се Саво, Сеад, Бахрија, Вилдана, Јосип и аутор овог текста. Госте из сва три народа си могао срести, свакога дана, у сваком кафићу, ресторану, ашчиници.

 Строго се водило рачуна и при расподели фотеља у јавном сектору, макар то, каткад, било и на штету квалитета. Ако је и нека је, јер мало лошији директор или општински начелник је, ипак, мања штета од мајоризације. Брчаци су се хвалили како у граду имају 28 одсто мешовитих бракова (вероватно толико и деце из таквих бракова). Лично сведочим (на свом и туђем примеру) да многи основци, оријентишући се по именима, нису могли да одреде који им је друг или другарица у разреду из које нације. Куд ћеш веће мултиетичности!

А онда је ваза разбијена у парампарчад. Колико је погибељи било, колико злочина почињено међу Брчацима, комшијама и дојучерашњим пријатељима, чак и родбински повезаним – споменуло се, не повратило се. Трагови су још дубоки.

Један брчански писац је, пре неколико година, објавио књигу градских прича „Жбљоха”. Тешко је ту реч превести да би сваком била разумљива (можда нешто као „бљак”, бара, глиб), али и сам њен облик не може никога навести на помисао да је реч о нечему лепом и пожељном.У тој „жбљохи” кафићи се деле на српске и оних других. И гости, такође. У њој свако има свој КУД и свој клуб. У њој се исте монографије, хронике, брошуре, и уџбеници штампају посебним писмом и језиком за сваки народ, у њој ђаци уче на српском, хрватском и бошњачком, иако међусобно разговарају на једном једином језику – ма како га назвали.

Мој пријатељ Муслиман (то смо и дан-данас) уверава ме како Срби воде главну реч, каже, како „у приватизацији покуповаше све фирме”. Разумем његово незадовољство. На левом тротоару главне брчанске улице сусрећем своју јараницу из предратних дана Мирсаду С. Врага сусрећем! Баш кад сам се, после дугог невиђења, радовао сусрету, она журно прелази на десни тротоар. Схватам је: убили јој мужа у логору, остала са двоје дечице. Не љутим се нимало на њу, али сам тужан, претужан. Јаз је међу нама преголем, иако у њеној трагедији нема ни мрвице моје кривице. Какав ли је сусрет припадника мога народа са синовима угледнога Сејдалије М. који је убијен на прагу своје куће? Да ли се могу једни другима обрадовати родбине једанаест заробљених српских ратника, који су, априла 1993, враћени у најлонским кесама, и недужне комшије чији су сународници злочин починили? Колико је још таквих као што смо Мирсада и ја?

Стратези мултиетичности, ипак, и даље лепе парчиће разбијене вазе. Они отпадају – или је лепак неквалитетан или то нису исти они делови предратне вазе.У крпљењу готово идеалне предратне амфоре мултиетичности могло би помоћи кад би свако своје злочинце извео пред лице правде и осудио (мада многи ни својом смрћу не би могли намирити учињено злодело). Актуелна пресуда Насеру Орићу, а уз то и сеирење, на једној, и разочарање, на другој страни, никако не доприносе да се лепило на вази ваљано стврдне.