Људска и псећа љубав са посебним потребама

Премијерно у Србији, пред публиком Феста, коначно ће се наћи прошле године по свету награђивани филм „Оаза” Ивана Икића, настао у копродукцији Србије са Холандијом, Словенијом, БиХ и Француском, који је снажан ехо изазвао после приказивања у програму „Дани аутора” на Венецијанском фестивалу.

Овај необичан, неуобичајен и надасве аутентичан Икићев филм од оне је врсте с којом српска кинематографија може и треба да се поноси. Икић је загризао тежак филмски залогај, али га је великим срцем, редитељском храброшћу и високим естетским сензибилитетом успешно савладао. Уронио је у нама непознати и иначе затворени свет једног дома за децу и омладину са посебним потребама, да би из њега на површину изронио љубав. Љубавну причу о домском Ромеу и Јулији. И о љубавном троуглу између две девојке и једног младића (тумаче их штићеници дома Валентино Зенуни, Тијана Марковић и Мирјана Новаков), њиховој свакодневици и односима са васпитачима (Маруша Мејер, Горан Богдан).

Пред гледаоцима се отвара читав један микрокосмос импулсивних поступака аутентичних филмских јунака-глумаца који играју надомаштане верзије самих себе с којима шири спектар емоција – жеље, пожуде, зависти, љубоморе, конфронтације, очаја и жудње за слободом и тако нарушава крхки баланс иначе строго успостављених правила институције у чијем окриљу затворени живе. У три поглавља овакве филмске приче, које је Икић назвао према именима својих ликова и протагониста у љубавном троуглу, уздржаним и контролисаним редитељским поступком, без мелодраматичних преигравања, аутор са поетском лакоћом представља и емоције и дилеме савременог друштва у којем љубав све мање царује. А свима нама је љубав та посебна потреба...

У наредна три дана, осим „Оазе” публику очекују и премијере још три српска филма – „Лихвар”, „Призори из живота џукца” и „Пролећна песма”. Редитељ Немања Ћеранић („Сточар”, „Соба смрти”), према сценарију Страхиње Маџаревића, са „Лихваром” води гледаоце у зачарани круг злочина из којег нема изласка. Узбудљив „кримић”, чврсто постављена и заокружена прича (са одјавне шпице може се закључити да је реч и о телевизијској серији), одличан избор глумаца и рад са њима и радња коначно смештена изван филмски монополског Београда. Право је освежење гледати улице, куће и атмосферу Инђије у којој се догађа ова крими-прича. А освежење су и одабрани глумци чија лица нису (пре)експлоатисана на великом филмском платну. Сваки од њих: и Душан Петковић (као главни јунак Мундир, зеленаш на сталном „задатку” који жели у „пензију”) и Страхиња Блажић, Златан Видовић, Јово Максић, Бранко Видаковић и сви други, идентификовали су се са ликовима које тумаче у правој мери и на завидном нивоу, портретишући тако и српско подземље и српско надземље ових наших дана...

У неоуобичајеној форми документарно-анимираног дугометражног филма, са пуно личних емоција, емпатије и бриге, филмска ауторка Тања Брзаковић („Јеленин свет”, „Јовица и његови зуби”, „Доћи ће жути људи са истока и пиће воду са Мораве”...) пред публику доноси „Призоре из живота џукца”. Филм саткан од седам призора кроз које Брзаковићева брижно прати живот и судбине паса луталица што живе у пределима маргина нашег друштва (депонија, гробље, напуштена и девастирана фабрика...), провоцирајући гледаоце на преиспитивање односа према њима. Током тог и таквог преиспитивања на површину израњају и животно разочарење и животна нада, потрага за љубављу и заједништвом и жеља за бар минимум достојанства у свакодневној борби за опстанак. Рекли бисмо – то је тако људски, да није реч о псећим јунацима. Брзаковићева и жели да предочи да су и људски и псећи животи сасвим слични.

У „Призорима из живота џукца” Тања Брзаковић комбинује и изврсно снимљен документарни материјал, бајколику анимацију и глумачке интерпретације свих оних који су своје гласове поклонили псећим јунацима. А то јесу на прави начин учинили: Јелена Босанац, Аница Добра, Момчило Бајагић Бајага, Мирјана Карановић, Искра Брајовић, Дејана Бачко, Милица Тричковић, Јелена Миљковић, Милица Ђуран, Лена Суботић...

Овај филм Брзаковићеве такмичи се у програму „Фест фокус”, баш као и филм „Пролећна песма” Наталије Аврамовић („Оаза” и „Лихвар” су такмичари у Главном програму). Аврамовићева дебитује у форми дугометражног играног филма и у „Пролећној песми” нуди неку врсту аутобиографске приче. Приче о младој редитељки, самохраној мајци која покушава да похвата распорене конце свог живота после развода.

Кроз естетику оку пријемчивог црно-белог филма Аврамовићева нуди читаву скалу унутрашњих и спољашњих емотивних распада главне јунакиње Петре, разапете између радних и мајчинских обавеза током сталног стремљења за упознавањем „господина правог”. Где год да крене она производи хаос. Или, тачније, свој унутрашњи хаос и скривену жељу за самоуништењем преноси на окружење. И тако, кроз читав филм. Све док Петра не доживи катарзу, не ослободи савест и не рашири крила...

Шербеџијина „Тереза37” и Матанићева „Зора”

У Главном такмичарском програму 49. Феста нашла су се и два хрватска филма: „Тереза37” Данила Шербеџије и „Зора” Далибора Матанића. Симпатије некако с лакоћом превагну на страну „овоземаљског” Шербеџијиног филма јер барата нама блиским емоцијама, значењем и животним бригама.

Јунакиња Шербеџијиног филма је удата 37-годишња Сплићанка којој је судбина изгледа наменила генетску некомпатибилност са супругом услед чега има сталне спонтане побачаје и остаје без деце. На том путу преиспитивања брачног и породичног живота, уз обрисе новостечене слободе, Тереза ће сретати и друге мушкарце (подсвесни мотив-трудноћа која се неће прекинути). Међу њима и Београђанина у тумачењу Драгана Мићановића...

Матанићева „Зора” је филм мистичности, мистерије, повремено и хорора. Пун је метафора и жеља за преиспитивањем вере, за суочавањем са траумама и злом и питања отићи или остати у нарастајућем политичком екстремизму. Овај филм заводљиве естетике и атмосфере надреалног, Матанић је радио у копродукцији са Италијом...