ВАСКРС МРТВЕ ДРЖАВЕ

Коштуница силази с власти као човек који више и не може да одустане од својих идеја. То је ионако свеједно и за њега и за његове следбенике: идеје су неоствариве, оне само произлазе из бајате олигархијске утопије. Победник над Милошевићем данас једва и покушава да сакрије своју мрзовољну резигнацију.

Још почетком 2000. године, Слободан Милошевић није имао достојног политичког противника. Сматрало се да је читава опозиција само лагана салата за старог мајстора који није умео да губи изборе. Коштуница је важио је за доследног дисидента, мало дефанзивног салонског десничара, без лидерске харизме, али и без значајних грехова.

Његов политички гард сматран је млитавим и успављујућим, особина која је настала на дефициту енергије и гарантовала дуговечну, спасоносну маргину. А ипак, управо је он у септембру 2000. победио „непобедивог” и најавио нову еру речима: „Власт ме неће променити!”

Човек са осетним мањком харизме, постао је харизматични симбол преврата. Фудбалски навијачи, који су своје виђење политике претварали у хорски вербални деликт или музичку политичку поруку, певали су „Коштунице, Коштунице, спаси Србију из луднице!”

Иако је на чело СРЈ стигао оригиналном комбинацијом изборне победе и револуционарног преврата, В. К. се на власти показао као опрезни еволуциониста. Дуго је задржао главне полуге моћи свргнутог режима. Начелника Генералштаба и шефа тајне службе, пре свих. Био је уверен да би њихово брзо смењивање значило „рушење државе”, ма каква она била.

Односи с Ђинђићем дошли су до фазе хибернације и оне врсте хладноће која настаје на граници резолутног сукоба концепција. Пред хитњом динамичног премијера, који је покушао да прескочи неке етапе хаотичне српске транзиције, показао се сав Коштуничин конзерватизам. Због тог неотклоњивог баласта свако његово касније отварање било је условно, али је зато чаурење било безусловно.

Јесте Коштуничин кабинет почео да трасира интеграционе козје стазе, али је учинак у косовским преговорима био поразан. Не само због резултата, него због безвезних обећања и упорног непризнавања стварности. Због тога је 17. фебруар дочекан спуштених песница и отвореног лица, без националне стратегије и припреме за ударац, без памети и снаге за мудри одговор.

Као и Милошевић 99, фебруарски пораз је Коштуница покушао да претвори у тријумф. Поново смо били пред ерупцијом лажног патриотизма, а ексцеси у фебруарским и мартовским протестима су показали сву разорност политике без ума и излаза. У инат неправди, разаран је Београд.

Неко из премијерове околине је ту верзију варваризма прогласио процватом демократије. Огорчење због Косова сматрано је једином стратегијом опстанка. Србија је без покрајине проглашена мртвом, а манекени те злослутне даће, немоћни спасиоци државе у агонији коју су изазвали и желели.

Можда је Коштуница разумео да је грађанство његову верзију родољубља у изолацији видело као своју, па је „предао мандат народу” у силном уверењу да ће му га бирачи вратити. Али, испоставило се да је народ боље разумео шта жели него зловољни премијер, те га је казнио убедљивим мајским поразом.

Исте вечери (11. маја) Борис Тадић је, понесен победом своје листе, ипак дао најбоље обећање које је могао дати: „Коштуница више никада неће бити премијер!”

Због те категоричне реченице Тадић је имао да трпи силне примедбе својих опонената, али после бројних постизборних математичких радњи, шеф државе је у моћи да своје обећање испуни.

Пре десетак дана, Коштуница је с групом сарадника гостовао на београдском Правном факултету. Тамо је технички премијер изговорио још једну своју мрачну реченицу с примесама државног политичког некролога. Мисао отприлике гласи: „Ако је жив СПП – Србија је мртва!”

Сада је јасно: све изван мишљења В. К. и његове вредносне сфере доводи до смрти државе. Не може се више чекати неко повољно решење за Косово. Док се чека повратак територије коју нисмо ни изгубили, док се тражи излаз из незапослености и беде, Србија је мртва. Ако не буде поништен договор о стабилизацији и придруживању, нема Србије, па ни нас у њој!

Тако је одлазећи премијер, комеморативним недржавничким говором испустио своје место у српској историји. И све нас, а и себе, симболички оставио безнађу и агонији којом је управљао осам година. Наравно, под условом да је видео шта се заиста догађа, и како се претварао, и како се од победника претворио у злослутника.

Да ли га је власт променила и хоће ли га мењати успомене на моћ коју је изгубио? То заиста не знам. Али, знам ово: Србија је ите како жива и у томе је не могу омести суморни усамљеници и њихова мрачна предсказања.