VASKRS MRTVE DRŽAVE

Koštunica silazi s vlasti kao čovek koji više i ne može da odustane od svojih ideja. To je ionako svejedno i za njega i za njegove sledbenike: ideje su neostvarive, one samo proizlaze iz bajate oligarhijske utopije. Pobednik nad Miloševićem danas jedva i pokušava da sakrije svoju mrzovoljnu rezignaciju.

Još početkom 2000. godine, Slobodan Milošević nije imao dostojnog političkog protivnika. Smatralo se da je čitava opozicija samo lagana salata za starog majstora koji nije umeo da gubi izbore. Koštunica je važio je za doslednog disidenta, malo defanzivnog salonskog desničara, bez liderske harizme, ali i bez značajnih grehova.

Njegov politički gard smatran je mlitavim i uspavljujućim, osobina koja je nastala na deficitu energije i garantovala dugovečnu, spasonosnu marginu. A ipak, upravo je on u septembru 2000. pobedio „nepobedivog” i najavio novu eru rečima: „Vlast me neće promeniti!”

Čovek sa osetnim manjkom harizme, postao je harizmatični simbol prevrata. Fudbalski navijači, koji su svoje viđenje politike pretvarali u horski verbalni delikt ili muzičku političku poruku, pevali su „Koštunice, Koštunice, spasi Srbiju iz ludnice!”

Iako je na čelo SRJ stigao originalnom kombinacijom izborne pobede i revolucionarnog prevrata, V. K. se na vlasti pokazao kao oprezni evolucionista. Dugo je zadržao glavne poluge moći svrgnutog režima. Načelnika Generalštaba i šefa tajne službe, pre svih. Bio je uveren da bi njihovo brzo smenjivanje značilo „rušenje države”, ma kakva ona bila.

Odnosi s Đinđićem došli su do faze hibernacije i one vrste hladnoće koja nastaje na granici rezolutnog sukoba koncepcija. Pred hitnjom dinamičnog premijera, koji je pokušao da preskoči neke etape haotične srpske tranzicije, pokazao se sav Koštuničin konzervatizam. Zbog tog neotklonjivog balasta svako njegovo kasnije otvaranje bilo je uslovno, ali je zato čaurenje bilo bezuslovno.

Jeste Koštuničin kabinet počeo da trasira integracione kozje staze, ali je učinak u kosovskim pregovorima bio porazan. Ne samo zbog rezultata, nego zbog bezveznih obećanja i upornog nepriznavanja stvarnosti. Zbog toga je 17. februar dočekan spuštenih pesnica i otvorenog lica, bez nacionalne strategije i pripreme za udarac, bez pameti i snage za mudri odgovor.

Kao i Milošević 99, februarski poraz je Koštunica pokušao da pretvori u trijumf. Ponovo smo bili pred erupcijom lažnog patriotizma, a ekscesi u februarskim i martovskim protestima su pokazali svu razornost politike bez uma i izlaza. U inat nepravdi, razaran je Beograd.

Neko iz premijerove okoline je tu verziju varvarizma proglasio procvatom demokratije. Ogorčenje zbog Kosova smatrano je jedinom strategijom opstanka. Srbija je bez pokrajine proglašena mrtvom, a manekeni te zloslutne daće, nemoćni spasioci države u agoniji koju su izazvali i želeli.

Možda je Koštunica razumeo da je građanstvo njegovu verziju rodoljublja u izolaciji videlo kao svoju, pa je „predao mandat narodu” u silnom uverenju da će mu ga birači vratiti. Ali, ispostavilo se da je narod bolje razumeo šta želi nego zlovoljni premijer, te ga je kaznio ubedljivim majskim porazom.

Iste večeri (11. maja) Boris Tadić je, ponesen pobedom svoje liste, ipak dao najbolje obećanje koje je mogao dati: „Koštunica više nikada neće biti premijer!”

Zbog te kategorične rečenice Tadić je imao da trpi silne primedbe svojih oponenata, ali posle brojnih postizbornih matematičkih radnji, šef države je u moći da svoje obećanje ispuni.

Pre desetak dana, Koštunica je s grupom saradnika gostovao na beogradskom Pravnom fakultetu. Tamo je tehnički premijer izgovorio još jednu svoju mračnu rečenicu s primesama državnog političkog nekrologa. Misao otprilike glasi: „Ako je živ SPP – Srbija je mrtva!”

Sada je jasno: sve izvan mišljenja V. K. i njegove vrednosne sfere dovodi do smrti države. Ne može se više čekati neko povoljno rešenje za Kosovo. Dok se čeka povratak teritorije koju nismo ni izgubili, dok se traži izlaz iz nezaposlenosti i bede, Srbija je mrtva. Ako ne bude poništen dogovor o stabilizaciji i pridruživanju, nema Srbije, pa ni nas u njoj!

Tako je odlazeći premijer, komemorativnim nedržavničkim govorom ispustio svoje mesto u srpskoj istoriji. I sve nas, a i sebe, simbolički ostavio beznađu i agoniji kojom je upravljao osam godina. Naravno, pod uslovom da je video šta se zaista događa, i kako se pretvarao, i kako se od pobednika pretvorio u zloslutnika.

Da li ga je vlast promenila i hoće li ga menjati uspomene na moć koju je izgubio? To zaista ne znam. Ali, znam ovo: Srbija je ite kako živa i u tome je ne mogu omesti sumorni usamljenici i njihova mračna predskazanja.