Сликар који види тишину

Поводом пет деценија стваралаштва сликара Драгослава Живковића (1955) из Књажевца, у организацији Завичајног музеја у Књажевцу, а под руководством кустoса Милене Мицић Милошевић, музејске саветнице, историчара уметности, потпомогнута од стране Министарства за културу Републике Србије и општине Књажевац – ових дана се појавила велелепна монографија.

Поред обимног текста песника и врсног познаваоца ликовне уметности Драгана Јовановића Данилова, монографија садржи текстове или изводе из најреферентнијих текстова неких од најзначајнијих ликовних критичара и теоретичара данашњице, посебан сегмент монографије чине песме књижевника и песника, попут Мирослава Тодоровића и Томислава Мијовића, које су директно инспирисане Драгослављевим стваралаштвом или су настале у корелацији са њим.

Каталог обухвата укупно 594 уметничка дела, приказанa хронолошки, и по групама, зависно од технике и материјала: цртежи, графика, пастели, акварели, уља... Човек не зна одакле да почне причу. Још је већи страх да се прича случајно негде не заврши. Али, од мог првог текста у „Народним новинама” прошло је тридесет година, а ја сам тек на почетку.

Драгослав Живковић је човек који хода на прстима, који осећа тишину, који живи тишину и који успева да тишину пресели на платно. До сада су људи само слушали тишину. Сада је и виде. На сликама свакоднeвни објекти: чиније, тањири. Углавном празни. Лежe, чуче или се наслањају један на други. Тишина. Као када је Бог створио свет. У моћи је овога велемајстора да влада светлом и да помоћу њега укроћује стварност и сели је у тишину, а тишину полаже у својим сликама.

Да не буде забуне, па да неко помисли да је на његовим сликама видљиво неко мртвило. Напротив, има живахних слика у које су уткани елементи завичаја, посебно митске приче, религијског, али и историјског карактера. Поменућу нека од његових дела која хватају за очи сваког ко је имао прилику да их види: „Покладе”, „Литије”, „Појање прстену”, „Икона Пресвете Богородице са Христом”, „Ктиторска породица”, „Ecce homo”, „Књажевац”, „Алхемичар”...

Импресивна су његова платна великог формата рађена угљем. Она би могла бити предмет озбиљнијег изучавања стручњака, а и заљубљеника у ликовно стваралаштво. Занимљива су због технике, али и због тема које су презентоване у црно-белој варијанти, а ту, зна се, као нема великих могућности за доказивање уметника, што се у случају Драгослава Живковића показало нетачним. Ту због оскудности боја, боје су бела и црна (у ствари подлога је бела, а боја је само црна), долази до изражаја врхунско мајсторство. Наиме, Живковић је својом савршеном техником успео да надомести све недостатке црно-беле варијанте и да сатвори божанствена дела која запањују гледаоца и својом, често веома сложеном композицијом.

На крају свог обимног текста у монографији, песник Драган Јовановић Данилов наводи: „Он гради сликарство сложене архитектуре, имагинацију која зарања дубоко, свет у коме откривамо интуиције вечних истина и у коме се реално разуме као нешто неодвојиво од инвенције. Позовимо се још једном на опажање Дејана Ђорића, једног од највећих зналаца савременог фантастичног сликарства: ’Можда је само Драгослав Живковић у новијој савременој српској фигурацији успео да споји невиност с мистицизмом, наивност са искуством, шарм једноставности и оностраност, сликарство и испосништво.’”

Милена Милошевић Мицић, музејска саветница, историчар уметности, несумњиво најбољи познавалац дела Драгослава Живковића, ауторка је два текста из ове богате монографије од којих је један – савршено и докраја урађена каталогизација.

Оне жене иза Исуса (на слици „Ecce homo”), као да их препознајете, србијанске сељанке које се за време Задушница повлаче по српским гробљима. А анђели су деца са луткама. Куд ћеш лепше?! На другој слици Исуса „Распеће” су жене из комшилука. Ту лепоту може само Живковић да нам дочара, зато што она излази из дубине његове душе. Ако су анђели у коптским црквама црни, ако је Исус из Рсоваца ћелав, ако анђели на сликама Милића од Мачве имају шајкаче, онда не би требало да буде чудно што Живковићев Исус личи на неког нашег доброг комшију, на добрицу.

Живковић је један од најбољих акварелиста у историји српског сликарства. На акварелима преовлађују мртве природе и пејзажи. Мислим да је сликар оценио да тој техници одговарају ти мотиви. Ако је тако, он је у праву. И да није тако, акварели су блистава остварења. Водене бојице, како их народ назива, код маестра Живковића су чаробне боје, чаробним умећем измешане са чаробном водицом. На акварелима једноставно нема прелаза из боје у боју. Има, али се не виде. Све је компактно.

На сликама пејзажа је уденуто понеко дрво. Оно би требало да симболизује живот, дуговечност и трпељивост, али на сликама Драгослава Живковића дрво спаја земљу и небо. Штавише, дрво на својим плећима носи небо, чак и када је оно тмурно. На акварелима мртве природе истичу се облине којима је одсјај карактеристика. То није само код Живковића, срећемо то и код других сликара, али код њега чаше, флаше, тањири звецкају. Слике звоне и подстичу ваше усхићење и уживање.