Носталгичне Муракамијеве приче

Нова књига приповедака Харукија Муракамија „Прво лице једнине” објављена је у преводу с јапанског Дивне Глумац, у „Геопоетици”. По речима извршне уреднице Јасне Новаков Сибиновић, Мураками опет пише у првом лицу једнине, а у тематски потпуно различитим причама могу се препознати модели његових претходних романа и прича, уз носталгична и сетна присећања на младалачке љубави и доживљаје и неизбежне детаље као што су бејзбол, „Битлси”, џез, Шуман.

„Желео бих да вам причам о једној жени. Мада о њој не знам такорећи ништа. Не могу да се сетим њеног имена ни лика. А сигуран сам да ни она не памти ни моје име, ни како сам изгледао. Упознао сам је на другој години студија”, почетак је прве приче.

За разлику од две есејистичке књиге у којима је писао о себи у исповедном тону, овде су лични догађаји заогрнути фикцијом, с јасном намером да читалац не може да одреди где је граница фиктивног и реалног, приметила је Јасна Новаков Сибиновић. Један од поступака којим се писац у овој књизи прича служи јесте и релативизација других опречности, као што су успех и неуспех, победа и пораз, лепо и ружно, срећа и несрећа.

„Приповедати о ружноћи на неки начин значи и приповедати о лепоти. Лично знам и неколико лепих жена. Жена које очаравају и за које би се свако сложио да су лепе. Али те лепе жене, барем већина, мени не изгледају као да отворено и безусловно уживају у чињеници да су лепе. То ме је веома чудило (...) Колико сам могао да приметим, већина лепих жена које сам знао била је незадовољна, или чак раздражена, нечим на себи што није лепо – на човековом телу обавезно се нађе неки такав детаљ и то их је непрестано мучило”, пише Мураками у причи „Карневал”.

Једна од тема које заокупљају овог аутора у његовој зрелој стваралачкој фази јесу несталност смисла, у уметности и животу, као и флуидност идентитета. Како је закључила Јасна Новаков Сибиновић, овим темама он се бави и самоиронијски, уз „критику оних који претендују да неупитно знају шта је писац хтео да каже” и ко је тај писац, јер сви ми живимо „у простору између маске и правог лица”, а најпре волимо оно што је у другоме тајновито и није спознато до краја.

„Геопоетика” је објавила и роман ирачког писца Хасана Бласима (1973) „Булбул и његов газда”, у преводу с арапског Српка Лештарића. Бласим је и филмски аутор који је због својих филмова био ухапшен неколико пута, склањао се у ирачки Курдистан, и после више покушаја успео да се каналима за кријумчарење људи пребаци до Финске, где живи од 2004. године. Пише приповетке, романе, позоришне представе, а снимио је мноштво документарних емисија за телевизију. Због тема које расветљава, а пре свега због критичког става, његове књиге до сада нису објављиване у земљама арапског говорног подручја, осим „Лудака са Трга слободе” у цензурисаном издању. „Геопоетика” је објавила ову, као и његову књигу „Ирачки Христос”. Добитник је неколико међународних награда и дела су му превођена и на енглески језик.

У поговору романа „Булбул и његов газда” Српко Лештарић је напоменуо да Хасан Бласим пише о данашњем времену и проживљеним актуелним друштвеним догађајима. Пише књигу на народном језику у којој је садржана сва огорченост због изгубљених година и младих живота Ирачана, као и становника других арапских земаља, сличне судбине. Због изнете истине о страдањима и живот му је био угрожен. Његов главни јунак рођен је 1984. године, у јеку ирачко-иранског рата, а патње ратне сирочади дочарава одломак:

„Ја и моја млађа сестра Зехра смо сирочад. Мајка је умрла на порођају доносећи на свет Зехру, а кад је мени било шест година, погинуо нам је отац. Пошао био у Неџеф на сахрану свом синовцу, аутобус се у путу преврнуо, запалио и отац је изгорео.” Међутим, како је приметио Лештарић, овај роман нас неће само растужити, већ ћемо у њему пронаћи и узбудљиве детаље у седам крими-прича, као и пикантну политичку сатиру, за коју наратор каже: „Била је то шега на рачун оне лоповске дружине што нас је у име религије покрала и опљачкала.”