Време кад су се колеге волеле и поштовале

Смрт Ђорђа Марјановића, некада велике музичке звезде, растужила је регион, како због његовог одласка, тако и због опраштања од целе једне епохе, бољих времена, кад смо живели у већој земљи, безбрижнији и срећнији.

Мало који дечак у тадашњој Југославији није пожелео да, кад порасте, буде Ђорђе Марјановић, славан и насмејан, а девојчице су маштале да буду тако елегантне и шик као Тереза Кесовија... То сам и сама желела.

Угледне фестивале попут Београдског пролећа, Сплита, Опатије и других, пратили смо, осим због квалитетних песама и гласова, и због тога да видимо да ли ће Ђорђе одмах заскакутати на сцени и бацити сако у публику, као што нас је интересовало какву ће хаљину и фризуру имати, увек са стилом, беспрекорна Тереза Кесовија. Било је то време кад су се колеге волелe, поштовале, подржавале...

Много година касније (2011), након ратних страхота, распада земље, многих недоумица, Тереза одржава концерт у Београду. Прошло је готово четврт века. Међу првима је подржава Ђорђе. Сусрет у сузама, загрљају, пољупцима, неверици... Ђорђе не може да говори, нити да пева, не може да јој се придружи на сцени... Али очи му се смеју.

Пратећи их деценијама с објективом, схватила сам сличности између њих. Обоје пре свега веома емотивни, а затим и велики професионалци, заљубљеници у свој позив, темпераментни и аутентични. Они су скакали по сцени, кад је манир, у њиховој области музике, био да се пева мирно. И остали су необуздани, несвакидашњи, весели и своји.

Ђорђе је играо на сцени, имао своје глумачке минијатуре и бацање сакоа, публика је вриштала... Терезу, увек своју и спонтану, никад нико није зауставио у махању рукама на сцени, показивању суза и емоција. И кад јој пукне штикла на сцени, она их шутне и настави концерт боса...

Обоје вољени од публике, с армијама обожавалаца који су их пратили деценијама. Стари пријатељи Ђорђе и Тереза, две велике југословенске звезде, а касније, једна српска, друга хрватска. И њих су, као и све нас, догађаји деведесетих територијално раздвојили, распарчали, али остале су емоције. Код истомишљеника. Остала је стара љубав између велике већине суседа. „Старе љубави”, као што је певала Тереза. Да ли ће стара љубав опстати или бледи одласком Ђорђа Марјановића, Балашевића, Арсена Дедића...