За Титов пехар 2:2

У уторак, 25. маја, фудбалери Црвене звезде и Партизана бориће се за победнички пехар у националном купу. Биће то 12. пут да у „вечитом дербију” падне одлука коме ће да припадне трофеј.

У време Југославије четири пута су у међусобном сусрету одлучивали ко ће да добије сребрни пехар, који је подарио Тито. Исход је био нерешен – по два пута су славили и једни и други.

1948. 3:0 за Звезду

Први пут су се у финалу Купа маршала Тита „вечити ривали” срели 29. новембра 1948. Било је то други и последњи пут да се играло и за треће место (полуфинале је било дан пре финала).

Играло се на старом Звездином стадиону и она је победила с 3:0 головима Вукосављевућа у 22. и 36. и Митића у 30. минуту. Иако је исход врло убедљив водила се равноправна борба.

„Победа Црвене звезде дело је изванредне сналажљивости навалних играча, који су искористили три повољне прилике. За 14 минута Вукосављевић и Митић три пута су затресли Шоштарићеву мрежу, а остали су је угрожавали чешће пута. Партизан је технички играо врло добро, а у почетку је наметнуо противнику оштар темпо развијајући све успешније свој начин игре! А онда су дошли голови, један за другим и силно утицали на морал екипе. У другом делу утакмице Партизан се опоравио, играо је опет изванредно, али због одличне одбране Црвене звезде и неефискасноти своје навале није успео да смањи резултат”, оценила је „Политика”.

Судио је предратни репрезентативац Лео Лемешић, који је с Хајдуком био првак 1927. и 1929. Трофеј су освојили: Мркушић, Станковић, Дракулић, Тадић, Ђурђевић, Ђајић, Цокић, Митић, Томашевић, Палфи и Вукосвљевић, а нису га сачували (Партизан је био освајач 1947): Шоштарић, Фирм, Петровић, Чајковски, Јовановић, Јаковетић, П. Михаиловић, Дреновац, Бобек, Атанацковић и Симоновски.

1952. 6:0 за Партизан

Партизан је 29. новембра 1952. то наплатио с великом каматом. На свом стадиону је савладао Црвену звезду чак са 6:0!?

„То нико није очекивао. Не победу Партизана, јер она је била могућна као и успех Црвене звезде, већ резултат. Шест према нула! Па то је финале купа и сусрет традиционалних ривала! Још прошле недеље играли су нерешено у утакмици каква се ретко виђа. И само још пре недељу дана једанаесторица из Црвене звезде одушевили су својом игром хиљаде гледалаца. И одједном – 6:0! Одјекнуло је заиста као велико изненађење и многи нису могли веровати кад су чули за резултат. Мислили су да је шала”, записао је наш лист. „Црвена звезда и Партизан су два сасвим различита тима. И њихов начин играња је потпуно друкчији. У финалу купа ништа се није видело од знања и умења Црвене звезде. Тим који је надмоћно владао тереном и који је играо, то је био – Партизан. И то од почетка, од првог до последњег звука судијине пиштаљке.Ево како то изгледа: Партизанови налети су заиста жестоки. Они су као ветар кад брише пољем и повија стабљике, заноси жбуње и ломи грање. Издржати тај налет, који Партизан редовно почиње игру, није лако. Треба много жилавости и чврстине. А то је баш овог пута недостајало одбрани Црвене звезде”.

Најубедљивију победу у међусобним окршајима у купу извојевали су: Стојановић, Белин, Чолић, Чајковски, Стефановић, Јовановић, Валок, Веселиновић, Бобек, Атанацковић и Зебец головима Валока у 13. и 35, Зебеца у 25. и 49, Бобека у 80. и Веселиновића из пенала у 84. Нису могли да им одоле: Кривокућа, Станковић, Зековић, Златковић, Дискић, Ђајић, К. Томашевић, Митић, Огњанов, Живановић и Вукосављевић. Судио је службеник „Политике” Васа Стефановић из Београда.

1954. 4:1 за Партизан

Две године касније још један убедљив тријумф Партизана. Опет се играло на тада највећем стадиону, који је тада био у власништву ЈНА. У првенству, 21. новембра 1954, Црвена звезда је на њему победила с 2:1, али, осам дана касније, било је 4:1 за Партизан. „Политика” је то овако објаснила:

„Био је то чист, сунчан дан, небо је било ведро, терен за игру пружао је пријатну слику све би било како се само пожелети могло да није дувао веома јак ветар. Жреб је био наклоњен Станковићу, и он је бирао стране. Несхватљиво је зашто је одлучио да његов тим игра против ветра. Тиме је противнику учинио велики уступак. У фудбалу много значи постићи воћство. А то је лакше уз помоћ јаког ветра. Приликом избора страна рачуна се и на то да може да се догоди и да ветар ослаби у другом полувремену, па чак и да престане да дува. Узима се у обзир и то да је противник приморан да се брани, што значи да га је лакше заморити, а ако се постигне и који гол, лакше је бранити се у другом делу утакмице него настојати да се пораз претвори у победу. И зато је та одлука капитена Црвене звезде била погрешна. Једино што је могло да утиче на њега да учини баш овакав избор, то је нада да ће његов тим, упркос ветру, постићи повољан резултат. Али то изгледа као кад се неко клади са 1:10!”

Могло је да буде и горе по Звезду, али, у 21. минуту, Првуловић је одбрани пенал Бобеку. Партизан је водио с 4:0 (Валок у 4. и 50, Бобек у 20. и П. Михаиловић у 27, а утешни гол за „црвено-беле” постигао је Живановић у 54. Славили су: Стојановић, Белин, Лазаревић, Чајковски, Јовановић, Борозан, П. Михаиловић, Јоцић, Валок, Бобек и Зебец, а туговали: Кривокућа, Станковић, Зековић, Поповић, Спајић, Цокић, Рудински, Топлак, Живановић, Ђајић и Костић. Судио је Београђанин Живота Влајић.

1959. 3:1 за Звезду

После пет година поново су се у финалу састали „вечити ривали”. Већ се играло у пролеће, а овај сусрет одигран 23. маја 1959. је први у коме је било искључења и то на обе стране у исто време (19. минут). Владимира Дурковића и Бранислава Михајловића, некад саиграче у крушевачком Напретку, удаљио је с игралишта Лемешић.

„Звезда је победила с 3:1 у врло бурној и оштрој утакмици, која је одиграна по клизавом терену. Успех је заслужен и плод је веће ефикасности навале победничког тима. Њене присталице, по традицији, дочекали су победу запаљеним бакљама од хартије. У другом делу утакмице Партизан је у почетку силовито навалио, а доцније се Звезда прибрала и прешла у противофанзиву, која је уродила плодом”.

„Политика” је истакла да је „стадион са задовољством поздравио учешће младих фудбалера Маравића и Галића” и баш они су били стрелци: Звездин играч у 11. Минуту, а Партизанов у 62. Превагу је донео Костић погоцима у 57. и из пенала у 71. Тимови су играли у необичним дресовима за то време: „Партизан носи пругасте црно-беле” (узео их је за своје нове клупске боје баш те године), „Црвена звезда је сва у плавом”.

Пола посла у освајању прве „дупле круне” Звезди су обавили: Беара, Дурковић, Зековић, Тасић, Спајић, В. Поповић, Шекуларац, Маравић, И. Поповић, Костић и Рудински. У томе је нису спречили: Шошкић, Белин, Јусуфи, Јончић, Пајевић, Миладиновић, З. Чебинац (Блажић), Вукелић, Калоперовић, Галић и Б. Михајловић.

Сутра: Борбе за нови пехар