Битке за нов пехар

Распад Југославије је однео и Титов сребрн пехар, који је он 1947. поклонио победнику Купа. Он је био, како се каже прелазни, али сплитски Хајдук, његов освајач 1991, није хтео да га врати Фудбалском савезу Југославије.

Због тога је направљен нов трофеј и у прве две године борбе за њега финалисти су били „вечити ривали”. То није неко никакво изненађење, али јесте то што су га фудбалери Партизана и Црвене звезде освојили кад су им даване готово симболичне шансе.

1992. 1:0 и 2:2 за Партизан

У финалу 1992. су игране две утакмице. Црвеној звезди је у тој међународној сезони за длаку измакла прилика да сачува титулу европског клупског шампиона освојену 1991. Не само што је промењен систем такмичења (уведене су полуфиналне групе, чији је победник ишао у финале), него је због рата, којим је растурена Југославија морала да буде домаћин у иностранству. Ипак, имала је чиме да се дичи  – на неутралном терену у Токију освојила је Интерконтонентални куп надигравши с играчем мање (искључен Савићевић) првака Јужне Америке Коло Коло (3:0).

Чинило се да Партизан, који је ионако дебело заостајао за Црвеном звездом и у међусобним обрачунима, нема чему да се нада. Прва утакмица се играла на стадиону „црвено-белих” (улазница је коштала колико и кило јабука), који као да је био уклет за „црно-беле”, јер на њему нису победили још од јесени 1977!? Али, 14. маја 1992. им је успело што није у претходних 15 година – победили су светског и европског првака с 1:0 голом Вујачића у 36. минуту.

Тај подвиг су остварили Омеровић, Станојковић, Петрић, Новак, Вујачић, Јокановић, Богдановић, Мијатовић (Гудељ), Шћеповић, Брновић, Крчмаревић.

Звезда је већ у петом минуту остала без Савићевића, који је незалечен ушао у тим, а на почетку другог полувремена је остала и без Михајловића, такође због повреде. Извештач „Политике” ипак није у томе видео разлог њеног неуспеха:

„Не могу се сви разлози пребледе Звезде тражити само у одласку с терена ових играча. Звезда је деловала смушено, у њеним редовима није ухваћен тактички план, баш никакав, од почетка до краја и, када се све сабере, она може да буде задовољна минималним поразом”.

Звездина непобедивост код куће прекинута је када су је заступали: Лековић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Ратковић, Најдоски, Ивић, Болић, Панчев, Савићевић (Недељковић), Михајловић (Чула).

Разуме се, минимална предност није гарантовала и коначну радост. То се и потврдило недељу дана касније када се играло код „црно-белих”. Отприлике у исто време када је Партизан дао једини гол на Звездином стадиону Михајловић је у реваншу, 21. маја, у 37. минуту дао гол из слободног ударца и изједначио укупун резултат.

Али, на томе се није завршило. За десетак минута, од 65. до 76. пала су још три гола. Најпре је Мијатовић акробатским потезом затресао Звездину мрежу и вратио предност Партизану. Међутим, у 71. минуту Панчев је надмудрио одбрану „црно-белих” и Звезда је поново била на коњу. Ипак, пет минута касније Јокановић је показао да и он уме главом да погоди – 2:2 и нови пехар је у витринама у Хумској.

Тамо су га донели: Омеровић, Станојковић, Гудељ, Новак, Петрић, Јокановић, Богдановић (Милетић), Мијатовић, Шћеповић (Воркапић), Б. Брновић, Крчмаревић. Нису успели да их спрече у томе: Лековић, Радиновић, Стојковски (Василијевић), Југовић, Белодедић, Кристић, Ивић, Болић, Панчев, Ратковић и Михајловић.

1993. 0:1 и 1:0, на пенале 5:4 за Звезду

Наредне године је однос снага био сасвим другачији. Партизан је незадрживо грабио ка титули првака, а Звезда је, без оних звезда с којима је покорила Европу и свет, тек покушавала да нађе свој пут. На Партизановом стадиону, у првој утакмици финала Купа Савезне Републике Југославије, 8. маја 1993, „црвено-бели” јесу изгубили, али ни резултат, а ни игра нису их убили.

„Звезди су давали право само на игру наде да може да извуче частан пораз у овом дуелу. Преварили су се. Црвена звезда изненадила је свог домаћина, који је важио за суперфаворита, врло храбром игром и, на крају, сасвим заслужено изборила частан пораз, који јој даје право на наду у реваншу”, истакнула је „Политика”. –

Једини гол је дао Заховић у 29. минуту. Пандуровић, Станојковић, Гудељ, Јокановић, Петрић, Вујачић, Заховић (Милошевић), Мијатовић, Воркапић, Брновић (Нађ), Крчмаревић.

Поверење Звездиног тренера су оправдали: Милојевић, Видаковић, Стојковски, Василијевић, Радиновић (Петковић), Божовић, Бандовић (Момчиловић), Кристић, Дробњак, Аџић, Ивић.

Пре реванша, 15. маја, на Звездином стадиону некадашњи Партизанов ас и бивши тренер Милош Милутиновић је за наш лист казао: „Не сећам се када је разлика у фудбалској класи између два „вечита ривала” била оволико у корист „црно-белих”. Али исход окршаја је ђаволски незахвално прогнозирати”.

И био је у праву. Партизан није дао ниједан гол за 90 минута, а Црвена звезда јесте у 50. минуту преко Дробњака, кога је судија Јокић искључио у 79.

Ипак, пресудила је одлука тренера Живадиновића да у 90. минуту на гол пошаље Марка Симеуновића. Он је одбранио пенал ником другом до Мијатовићу, који је трећи пуцао за Партизан, а својим поготком је донео Звезди пехар!

Партизан је први шутирао. Прецизни су били Јокановић, Крчмаревић, Гудељ и Милошевић, а код Звезде су сва петорица били непогрешиви: Ивић, Видаковић, Василијевић, Стојковски и на крају голман Симеуновић.

Подвиг су остварили ови играчи: Милојевић (Симеуновић), Видаковић, Стојковски, Василијевић, Момчиловић, Божовић, Аџић, Кристић, Дробњак, Масловар (Петковић) и Ивић. Прилику да освоје „дуплу круну” пропустили су: Пандуровић, Станојковић, Гудељ, Јокановић, Петрић, Вујачић, Заховић, Мијатовић, Воркапић (Милошевић), Брновић и Крчмаревић.

„Све у свему, догађај у овој нашој тешкој ситуацији личио је на спектакле какве смо на овом стадиону доживљавали у Купу европских шампиона. Имао је и овај догађај такве домете и то је од свега било важније”.

Сутра: За трофеј у самосталној Србији