Воде Нила разливају тензију

У петом веку старе ере велики историчар и путник Херодот писао је да је Египат дар Нила, али ко је краљ највеће афричке реке – питање је које кроз векове сукобљава државе на његовим обалама.

Да ли Нилом влада „негус”, што је титула краљева Абисиније, данашње Етиопије, или је то Египат због велике и славне улоге коју је река имала у његовој историји?

Данас Нил прети да буде casus belli („догађај који узрокује рат”) између Етиопије с једне, и Египта и Судана с друге стране. Повод је расподела вода од којих директно зависи живот 100 милиона људи. Адис Абеба сматра да је подизање Велике етиопске бране обнове њено право, Каиро и Картум се позивају на међународно право по којем изградња и менаџмент гигантског пројекта који мења водоток захтева сагласност свих заинтересованих земаља.

Египат је у време Гамал Абд ел Насера био „расадник револуција”, веома близак афричким суседима, али деценије су прекинуле те споне. Каиро се приближавао Америци, док су државе у његовом суседству последње три деценије провеле у грађанским ратовима: Еритреја се одвојила од Етиопије, Јужни Судан прогласио независност од центра.

Дистанца суседа на обалама Нила се увећавала. Египат више није држава какву је Африка познавала. Етиопија, одакле дотиче 85 одсто вода Нила, више није савезник Каира, где не заборављају да је 1995. у Адис Абеби покушан атентат на тадашњег председника Хоснија Мубарака.

Египат сада плаћа цену изгубљеног статуса који је имао пре четири деценије. Велика етиопска брана обнове, највећи афрички пројекат електрификације, прети да ограничи водотокове Нила у Судану и Египту и тако угрози њихов развој и безбедност.

Идеја о подизању Велике бране стара је најмање пола века, још од времена када су амерички инжењери у време цара Хаила Селасија направили студију о најбољој локацији за гигантску брану. Пројекат је требало да финансирају Американци и Светска банка, али је све пропало после војног удара у Етиопији 1974, обарања монархије и доласка на власт просовјетског режима. Запад није хтео да дозволи да Москва преко бране контролише воде Нила.

Египат није одустајао од амбиције контроле „својих” водних ресурса и позивао се на уговоре из 1929. и 1959, који су регулисали поделу, а Каиру давали право вета на било који пројекат који би то угрозио. У Адис Абеби је расло незадовољство. Египат је оптуживан да притиска међународне инвеститоре да одустану од градње бране у Етиопији.

Током дуже од две деценије Египат није обраћао пажњу на захтеве суседа и игнорисао је чињеницу да се раде пројекти нове бране. Етиопија је своју позицију јасно дефинисала и објашњавала колико египатски „монопол” на Нил блокира економски развој земље. Онда је међународни капитал похрлио ка Етиопији омогућавајући градњу Велике бране. Иако је 2014. на међународном нивоу донета одлука да се због спора заустави финансирање етиопске бране, Кинези су обезбедили зајмове од три милијарде долара.

Да би блокирали утицај Пекинга, Американци су утицали да Међународни монетарни фонд Етиопији одобри зајам од 2,9 милијарди долара. Прошле године САД су инвестирале 1,5 милијарди долара у пројекат Велике бране, а одмах су им се придружили из Залива. Емирати су понудили депозите и инвестиције вредне три милијарде.

Готово 80 процената радова је завршено. Прва фаза пуњења бране је већ готово годину дана у току. У јулу почиње друга, која треба да обезбеди 15 милијарди кубних метара воде како би почео рад прве две од укупно 13 турбина.

„Нема те снаге на свету која ће нас спречити да изградимо и напунимо брану”, саопштава Етиопија. „Имамо право да градимо и не можемо да се придружимо било каквом споразуму који би нам ускратио наша неотуђива права на коришћење вода Нила.”

Охрабрена подршком света да заврши пројекат, Адис Абеба је повукла „црвену линију”. Египат је, уз подршку Судана, суочен с озбиљним изазовом не само да се удаљи од традиционалних савезника, већ и да изгуби 20 процената свог удела у расподели вода Нила. Запад није спреман да притисне Адис Абебу да учини уступке.

После деценије неуспешног преговарања, сасвим је могуће да се Каиро и Картум заједнички обрате Американцима или Савету безбедности УН да би затражили њихову интервенцију у спору. Савет је већ једном пребацио проблем Афричкој унији, али пробоја није било ни на последњим разговорима у Киншаси.

У Каиру прете ратом против Етиопије. Све опције су отворене, каже председник Абдел Фатах ал Сиси. Иако додаје да је „сарадња боља”, упозорава да неће допустити да Египат изгубу „ниједну кап” Нила која му припада. Можда је, у недостатку опција, оштра реторика само повод патриотске мобилизације режима. Бивши египатски министар за иригацију и водне ресурсе многе је шокирао када је изјавио да Египат ни на који начин не стоји на путу Велике бране обнове, да је 2015. „искрено” потписао Декларацију принципа и да нема примедбе на величину резервоара воде или на чињеницу да ће пуњењем бране Египту бити одузет део.

Да ли је Нил „негус” Етиопије или краљ Египта? То изгледа само Бог зна.