Преко прага – туђа брига

Боже, што нам се омладина провреднила – за сваку похвалу. Не прође дан без новинског извештаја о учинку малолетних, ил’ једва пунолетних, привредника. Раде деца, углавном, мењачнице, трафике, продавнице, ту и тамо по неку скромнију експозитуру стране банке, станове, аутомобиле... Не либе се ниједног посла, вреднице мале?!

И све се млађи осамостаљују. Не чекају више да их родитељи прекоре да су залудни и лењи него већ у петнаестој, у просеку, узимају (туђе) ствари у своје руке...

Како је тржишна игра сурова работа – сурови су и они. Када су у групи – немилосрдни су. Од кућног васпитања најчешће имају – пиштољ. Пубертетски нервозно, воле и да га употребе. На срећу, има довољно умних бранилаца спремних да докажу како у тим годинама особа није свесна својих поступака?...

Добро, ко ради тај и греши, а клинци, рекосмо – раде. Због младости им се опрашта штошта. Неки кажу и превише.

Теорија вели да постоје изгледне шансе да временом израсту у ваљане људе?! Пракса, опет, супротно. И Ал Капоне је био слатки, мали, несташлуку склон деран, али...

Родитељи те предузимљиве дечурлије, посебна су прича. Што се њих тиче, систем, друштво и школа су инстанце које имају ексклузивно право на васпитавање деце и ако нешто закаже, то су три адресе на које се ваља обратити за одговор.

Деца су код куће баш фина и послушна, а каква су када прекораче праг – није на родитељима да размишљају. Ван отирача, систем је крив за све...

Ево, недавно је једна пожртвована мајка налупала разредног старешину свог синчића, јер се ова дрзнула да му смањи оцену из владања због бахатог понашања у школи.

Замислите тог безобразлука, најобичнији просветни радник дао је себи за право да посумња у оно у шта родитељу ни у лудилу не би пало на памет да сумња – у непогрешивост и невиност детета?!

Зато је професорка и прошла како је прошла. Мамица је шамарала, а сирото дете је морало да стоји по страни и гледа тај мучни призор, да би видело како пролазе они који лажу родитеље...

Дечкић је научио лекцију и већ сутрадан посрамљен отишао на море. Учитељица није. Можда ће када поново прогледа на оба ока?...

Елем, да закључимо. Што би неки рекли: „С обзиром на све што смо преживели и што нас је снашло, не чуди што је омладина таква (не сва, наравно)?!”

Стоји. Још само да родоначелници таквог оправдања смисле како да пренебрегну чињеницу да нису само та и таква деца прошла кроз те, вихорне, године?...

У супротном, ето идеалног алибија и олакшавајуће околности за велико зло које ће нас снаћи.

Јер, господо, на млађима свет остаје. Да ли је и вас страх од таквог света?!