Саморекламерством градимо садашњост

Вера и религија су нестале из живота савремног човека. Ту празнину коју је религија оставила у души није лако надокнадити, не може се нахранити душа празноверјем и лажима. Јунаци Шницлеровог доба живе у складу са старим вредностима крупног грађанства, али је свет око њих већ постао сасвим труо, каже за „Политику” глумица Милена Васић која протеклих недеља истрајава на лику Адел Натерн у трагикомедији „Широка земља” (објављена пре 110 година Берлину) Артура Шницлера, коју у Југословенском драмском позоришту режира Маркo Манојловић. На тај начин, објашњава Милена Васић, пуно тога спало је на фасаду, која више нема ни морално ни лично оправдање. Све што се није уклапало у ту лицемерну површину морало је да се потисне, због чега је крупан део живота протеран у свет душе.

Премијера „Широке земље” очекује се у јуну на сцени „Љуба Тадић”. Сценограф је Бранко Хојник, костимограф Лана Цвијановић, композитор Владимир Пејковић. У глумачкој екипи представе, која кроз причу једне породице проговара о индустријској револуцији, празнини тог новог капиталистичког света, налазе се и Војин Ћетковић, Марија Вицковић, Светлана Бојковић, Милица Михајловић, Никола Ракочевић, Срђан Тимаров, Тамара Шустић и Алексеј Бјелогрлић.

 ‒ „Душа … је широка земља”, закључуе Ајгнер, директор хотела, који је због неверства које је наравно признао, напустио породицу и отишао у свет издајући супругу, њих, а на првом месту себе. Да ли данас имамо пољуљан друштвени морал, неверство као епитет, да ли смо неверни сами себи? Лажемо себе, кријемо се иза помпезних наслова, срећних фотографија на „Инстаграму”, плашимо се сопствених мисли, а о делима да и не говоримо. Душа јесте широка земља, али се не усуђујемо да је заоремо, нахранимо, залијемо, па и сузама ако треба и да онда засадимо нешто ново и плодно ‒ каже Милена Васић, добитница годишње награде у матичном ЈДП-у за тумачење Маргарете у представи „Много буке ни око чега” В. Шекспира, и примећује:

‒ Враћамо се на старо, труло, критикујемо, кудимо, лажемо и хвалимо се. Само се хвалимо! Саморекламерством градимо садашњост. Какво нам је друштво, таква нам је и породица. „Сваком времену његово друштво, сваком друштву његова породица.”

Шницлерови јунаци су људи који апсолутно имају досаду од живота, из истог су миљеа, у својим средњим годинама и вапе за љубављу. О томе зашто су нам њихове судбине данас занимљиве, уметница коментарише:

‒ Волтер је писао да рад спасава човека од три опасне ствари, то су: беда, порок и досада. У овом комаду досада је перменетна. Из досаде се младост појављује као препрека и проблем, док средње године нуде могућност и моћ. Она рађа гордост из које произлазе лаж, порок, декаденција. Мислим да се по сличном шаблону рађају најпрљавије афере данашњице.

У представи „Широка земља” Милена Васић тумачи лик Адел Натерн. Шта је све у овој Шницлеровој јунакињи, односно које она данас, наша саговорница каже:

‒ Прво што сазнајемо о Адел и њеном мужу, успешном банкару господину Натеру, јесте да на сахрану песника долазе гримизноцрвеним аутомобилом. Ово је за мене један од бољих описа неких људи, односно ликова које сам икада прочитала. Гримизноцрвена боја је боја владара, високог друштва, племства или суверенитета. Све оно што ово двоје људи нису. Потреба за припадањем је у људској природи од најранијих и најпримитивнијих друштава присутна. Адел је кроз свог мужа, као успешног пословног човека управо у центру дешавања са скупим колима, најбољим тоалетама и најскупљим шампањцем, а кроз титулу љубавнице Фридриха Хофрајтера она се и осећа да ту припада и да јој је место осигурано све док се не догоди млађа и лепша. Које су њене кочнице, границе и борба са самом собом био је најзанимљивији део рада на овом лику. Питања „неиздржа” које смо у раду са Марком Манојловићем дефинисали као покретачку радњу свих ликова и још важније питање чежње као можда најзанимљивије питање данашњице. Односи се заснивају на навици, а када би се базирали на чежњи, све би било лепше и боље, зар не?

Шницлер је био савременик Фројда, водили су те разговоре. На шта је аутор хтео да упозори кроз лик који тумачи наша саговорница?

‒ Адел Натерн је жена банкара, мајка два сина, љубавница главног лика Фридриха, супарница његове зене Геније, а касније и младе Ерне Вал. „У животу једне жене и када има љубавника, постоје многи часови када мисли на друге ствари, а не само на љубав. Она може бити добра мајка, изврсна супруга и стотину пута драгоценија од такозване честите жене.” То каже за моју јунакињу Шницлеров Фридрих, тако да мислим да је аутор управо њој приписао Фројдову дефиницију здравог живота, а то је баланс између потребе и начела, између нагона и морала, илити релативне равнотеже између духовног и душевног. А када се на то дода бесмисао пролазности живота, немогућност да се буде млад, тела које више није хитро, коже која више није мека, терета старости... признаћете да је њена борба велика, све док је не сломи са реченицом: „Мени се чини да су све ово до сада биле припремне студије и да љубав и живот тек сада почињју!” - каже Милена Васић. Ево како она види будућност позоришта, односно како се нова нормалност одразила на њену уметност:

‒ Позориште је неопхподно, па самим тим и неуништиво. Пандемија га је осиромашила за многе велике уметнике, али га је обогатила једном тишином која је донела чвртсу одлуку да преживи. Потреба за причом и причањем је непрекидна, говорио је Андрић, а та прича у тетару траје. И ово позоришно пролеће које је наступило и премијере које се нижу једна за другом доказ су тог ината, у жељи да се преживи. Мислим да су позоришту потребни млади људи, да велике сцене треба да се отворе за младе и нове идеје. Треба тражити позориште и изван позоришне зграде, можда да се искусни редитељи окураже на тако нешто.

Јунг је говорио да се мора препознавати духовно сиромаштво, када дух постане тежак, враћа се води. Управо у театру глумци проналазе воду, она им је једино неопходна за живот.