Samoreklamerstvom gradimo sadašnjost

Vera i religija su nestale iz života savremnog čoveka. Tu prazninu koju je religija ostavila u duši nije lako nadoknaditi, ne može se nahraniti duša praznoverjem i lažima. Junaci Šniclerovog doba žive u skladu sa starim vrednostima krupnog građanstva, ali je svet oko njih već postao sasvim truo, kaže za „Politiku” glumica Milena Vasić koja proteklih nedelja istrajava na liku Adel Natern u tragikomediji „Široka zemlja” (objavljena pre 110 godina Berlinu) Artura Šniclera, koju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režira Marko Manojlović. Na taj način, objašnjava Milena Vasić, puno toga spalo je na fasadu, koja više nema ni moralno ni lično opravdanje. Sve što se nije uklapalo u tu licemernu površinu moralo je da se potisne, zbog čega je krupan deo života proteran u svet duše.

Premijera „Široke zemlje” očekuje se u junu na sceni „Ljuba Tadić”. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Lana Cvijanović, kompozitor Vladimir Pejković. U glumačkoj ekipi predstave, koja kroz priču jedne porodice progovara o industrijskoj revoluciji, praznini tog novog kapitalističkog sveta, nalaze se i Vojin Ćetković, Marija Vicković, Svetlana Bojković, Milica Mihajlović, Nikola Rakočević, Srđan Timarov, Tamara Šustić i Aleksej Bjelogrlić.

 ‒ „Duša … je široka zemlja”, zaključue Ajgner, direktor hotela, koji je zbog neverstva koje je naravno priznao, napustio porodicu i otišao u svet izdajući suprugu, njih, a na prvom mestu sebe. Da li danas imamo poljuljan društveni moral, neverstvo kao epitet, da li smo neverni sami sebi? Lažemo sebe, krijemo se iza pompeznih naslova, srećnih fotografija na „Instagramu”, plašimo se sopstvenih misli, a o delima da i ne govorimo. Duša jeste široka zemlja, ali se ne usuđujemo da je zaoremo, nahranimo, zalijemo, pa i suzama ako treba i da onda zasadimo nešto novo i plodno ‒ kaže Milena Vasić, dobitnica godišnje nagrade u matičnom JDP-u za tumačenje Margarete u predstavi „Mnogo buke ni oko čega” V. Šekspira, i primećuje:

‒ Vraćamo se na staro, trulo, kritikujemo, kudimo, lažemo i hvalimo se. Samo se hvalimo! Samoreklamerstvom gradimo sadašnjost. Kakvo nam je društvo, takva nam je i porodica. „Svakom vremenu njegovo društvo, svakom društvu njegova porodica.”

Šniclerovi junaci su ljudi koji apsolutno imaju dosadu od života, iz istog su miljea, u svojim srednjim godinama i vape za ljubavlju. O tome zašto su nam njihove sudbine danas zanimljive, umetnica komentariše:

‒ Volter je pisao da rad spasava čoveka od tri opasne stvari, to su: beda, porok i dosada. U ovom komadu dosada je permenetna. Iz dosade se mladost pojavljuje kao prepreka i problem, dok srednje godine nude mogućnost i moć. Ona rađa gordost iz koje proizlaze laž, porok, dekadencija. Mislim da se po sličnom šablonu rađaju najprljavije afere današnjice.

U predstavi „Široka zemlja” Milena Vasić tumači lik Adel Natern. Šta je sve u ovoj Šniclerovoj junakinji, odnosno koje ona danas, naša sagovornica kaže:

‒ Prvo što saznajemo o Adel i njenom mužu, uspešnom bankaru gospodinu Nateru, jeste da na sahranu pesnika dolaze grimiznocrvenim automobilom. Ovo je za mene jedan od boljih opisa nekih ljudi, odnosno likova koje sam ikada pročitala. Grimiznocrvena boja je boja vladara, visokog društva, plemstva ili suvereniteta. Sve ono što ovo dvoje ljudi nisu. Potreba za pripadanjem je u ljudskoj prirodi od najranijih i najprimitivnijih društava prisutna. Adel je kroz svog muža, kao uspešnog poslovnog čoveka upravo u centru dešavanja sa skupim kolima, najboljim toaletama i najskupljim šampanjcem, a kroz titulu ljubavnice Fridriha Hofrajtera ona se i oseća da tu pripada i da joj je mesto osigurano sve dok se ne dogodi mlađa i lepša. Koje su njene kočnice, granice i borba sa samom sobom bio je najzanimljiviji deo rada na ovom liku. Pitanja „neizdrža” koje smo u radu sa Markom Manojlovićem definisali kao pokretačku radnju svih likova i još važnije pitanje čežnje kao možda najzanimljivije pitanje današnjice. Odnosi se zasnivaju na navici, a kada bi se bazirali na čežnji, sve bi bilo lepše i bolje, zar ne?

Šnicler je bio savremenik Frojda, vodili su te razgovore. Na šta je autor hteo da upozori kroz lik koji tumači naša sagovornica?

‒ Adel Natern je žena bankara, majka dva sina, ljubavnica glavnog lika Fridriha, suparnica njegove zene Genije, a kasnije i mlade Erne Val. „U životu jedne žene i kada ima ljubavnika, postoje mnogi časovi kada misli na druge stvari, a ne samo na ljubav. Ona može biti dobra majka, izvrsna supruga i stotinu puta dragocenija od takozvane čestite žene.” To kaže za moju junakinju Šniclerov Fridrih, tako da mislim da je autor upravo njoj pripisao Frojdovu definiciju zdravog života, a to je balans između potrebe i načela, između nagona i morala, iliti relativne ravnoteže između duhovnog i duševnog. A kada se na to doda besmisao prolaznosti života, nemogućnost da se bude mlad, tela koje više nije hitro, kože koja više nije meka, tereta starosti... priznaćete da je njena borba velika, sve dok je ne slomi sa rečenicom: „Meni se čini da su sve ovo do sada bile pripremne studije i da ljubav i život tek sada počinjju!” - kaže Milena Vasić. Evo kako ona vidi budućnost pozorišta, odnosno kako se nova normalnost odrazila na njenu umetnost:

‒ Pozorište je neophpodno, pa samim tim i neuništivo. Pandemija ga je osiromašila za mnoge velike umetnike, ali ga je obogatila jednom tišinom koja je donela čvrtsu odluku da preživi. Potreba za pričom i pričanjem je neprekidna, govorio je Andrić, a ta priča u tetaru traje. I ovo pozorišno proleće koje je nastupilo i premijere koje se nižu jedna za drugom dokaz su tog inata, u želji da se preživi. Mislim da su pozorištu potrebni mladi ljudi, da velike scene treba da se otvore za mlade i nove ideje. Treba tražiti pozorište i izvan pozorišne zgrade, možda da se iskusni reditelji okuraže na tako nešto.

Jung je govorio da se mora prepoznavati duhovno siromaštvo, kada duh postane težak, vraća se vodi. Upravo u teatru glumci pronalaze vodu, ona im je jedino neophodna za život.