Хлеб, месо и кациге

Погонски инжењер Дејан Стојановић, бивши радник Машинске индустрије Ниш, дошао је јуче у дописништво „Политике” само из једног разлога: каже, мука му је више да слуша и гледа како се државни органи наше земље према градовима и општинама на југу Србије односе скоро као да ових нема.

– Ми Нишлије једемо најскупљи хлеб, а када поскупљује то обавезно прво бива код нас у Нишу. За Ниш и сиромашан југ Србије нема ни јефтиног меса из робних резерви, које се продаје у Београду, Ваљеву и другим градовима, јер, замислите оправдања, овде нема адекватне продајне мреже. Такође, за нас на југу Србије нема ни бесплатних кацига, које се мотоциклистима поклањају у Београду, Новом Саду, Ужицу – наводи Стојановић.

Сталне приче о равномерном развоју Србије очигледно опет падају у воду. Било је избора и кампање, било је много обећања, али све је и брзо заборављено. Најављиване инвестиције су „мртво слово на папиру”, нема квалитетних пројеката, стандард становника региона „испод Београда” непрестано пада…

Поново многи мисле да се Србија дели на два дела: на богат север и сиромашан југ, као, на пример, Италија. Недавно је на Економском факултету у Нишу одржано саветовање о конкурентности и регионалном развоју и том приликом чуло се и нешто што се можда чини немогућим – да заостајање југа Србије више није релативно, већ апсолутно.

Проф. др Бобан Стојановић и проф. др Драгослав Китановић са овог нишког факултета навели су бројне примере о заостајању овог дела Србије, поред осталог и да велики број места и градова попут Бојника, Лебана, Димитровграда, Трговишта и других нема ни један једини привредни колектив. Истакли су да је Ниш пре само три месеца био на 62. а сада је на 76. месту по зарадама запослених, као и да број оних који траже посао рапидно расте: у нишком округу је већ прешао цифру од 53.000, а у самом Нишу опасно се приближио бројки од 40.000.

Тако говоре аналитичари и статистика. А шта кажу обични људи, они чији је живот сваким даном све тежи, тањир све празнији? То што они кажу у ствари је и повод овим редовима. Како они виде „равномерни развој Србије” може се схватити и из редова с почетка ове приче које нам је испричао бивши радник МИН-а који нигде не ради и чија породица (има двоје деце средњошколског узраста) живи од плате Дејанове супруге, запослене у једној трговини...